Nova plastična ekonomija donosi uštede, radna mesta i viši nivo zdravstvene zaštite

Globalna proizvodnja i upotreba plastike eksponencijalno raste već sedamdeset godina, a danas je u toj industriji zaposleno oko devet miliona ljudi. Ovaj lagan, jak i naizgled jeftin materijal prožima naše živote, društvo i privredu, ali tempom koji je eskalirao u značajne ekološke, zdravstvene i ekonomske troškove.

Trenutno se godišnje proizvede 430 miliona tona plastike, od čega su više od dve trećine kratkotrajni proizvodi koji brzo postaju otpad, a sve veća količina (139 miliona tona u 2021. godini) nakon samo jedne upotrebe.

Proizvodnja plastike će se utrostručiti do 2060. godine ako se poslovanje nastavi po istim principima. Sve veći broj istraživača kvantifikuje društvene, ekonomske i ekološke troškove zagađenja plastikom. Naučna literatura povezuje hemikalije u plastici kao štetom po ljudsko zdravlje u svakoj fazi životnog ciklusa plastike, uključujući radnike i zajednice koje žive u blizini lokacija za proizvodnju plastike i deponija.

Pored potencijalnih uticaja na ekosisteme, mikroplastika je pronađena u najdubljim delovima okeana, u netaknutim planinskim glečerima, u majčinom mleku i u ljudskim telima. Istraživanja takođe pokazuju da bi prema uobičajenom scenariju, plastika mogla da emituje 19% globalnih emisija gasova staklene bašte dozvoljene prema scenariju od 1,5°C do 2040. godine, što bi cilj učinilo nedostižnim.

Značajno je da troškove i uticaje dele svi, ali oni nesrazmerno utiču na ljude u nekim od najsiromašnijih zemalja sveta. Izveštaj UN-a Zatvaranje slavine ukazuje na veliki danak koji je posledica trenutne linearne plastične ekonomije sa preliminarnim procenama godišnjih društvenih i ekoloških troškova povezanih sa zagađenjem plastikom u rasponu od 300 do 600 mlrd USD godišnje.

Procenjuje se da će potencijalne tužbe koje proizilaze iz zagađenja plastikom premašiti 20 mlrd USD korporativnih obaveza samo u jednoj zemlji između 2022. i 2030. godine Ove tužbe izražavaju napetost između različitih delova društva na osnovu profita koje ostvaruje industrija plastike i troškova koje snose društva u celini, posebno najugroženijih.

Prelazak na novo upravljanje plastikom je najisplativiji način da se osigura da se zagađenje plastikom značajno smanji do 2040. godine. Transformisana ekonomija plastike doneće brojne prednosti i doneće nove poslovne mogućnosti, posebno za one koji se brže prilagođavaju.

Procenjuje se da bi do 2040. nova ekonomija plastike mogla da stvori 700.000 dodatnih radnih mesta; poboljša sredstva za život milionima radnika i donese uštede u direktnim javnim i privatnim troškovima od 1,3 triliona dolara (10,3%).

Pored toga, smanjiće štetu po ljudsko zdravlje i životnu sredinu smanjenjem izloženosti plastici za 80%, sprečiće emisije gasova staklene bašte i preokrenuti 3,3 triliona dolara ekoloških i društvenih troškova. Kada se dodaju pomenute direktne uštede, ukupna ušteda do 2040. godine raste na 4,5 triliona dolara ili 20,3%.

Promena sistema se ne može sprovesti izolovano zbog prekograničnih plastičnih tokova, odgovornosti i rizika: ovo zahteva usklađenu međunarodnu akciju. Zbog toga je odluka na petoj skupštini UN, kada su se sve 193 zemlje članice složile da okončaju zagađenje plastikom, bila izuzetno važna, moglo bi se reći i "istorijska". Pregovori o obavezujućem pravnom sporazumu koji će dovesti do tog cilja još traju i trebalo bi da budu završeni do 2024. godine.

Iako su poznata mnoga tehnička rešenja za cirkularnu ekonomiju plastike, ekonomski, fiskalni i poslovni modeli za rešavanje povezanih uticaja su manje jasni. Izveštaj UN Zatvaranje slavine bavi se gore navedenim problemima i predlaže scenario promene Sistema, rešavanje uzroka plastičnog zagađenja, a ne samo simptoma.

Kao prvu i najvažniju promenu on navodi ponovnu upotrebu, odnosno ubrzanje tržišta proizvoda za višekratnu upotrebu. Ovo bi se ekonomija bacanja transformisala u društvo ponovne upotrebe, stvaranjem okruženja koje omogućava da tržište ponovne upotrebe ima snažniju poslovnu opravdanost od tržišta plastike za jednokratnu upotrebu.

Studije pokazuju da sistemi ponovne upotrebe nude najveću priliku za smanjenje zagađenja plastikom (smanjenje od 30% do 2040. godine). Osim toga, navodi se u izveštaju, tržišta za reciklažu plastike treba ubrzati tako što će se obezbediti da reciklaža postane stabilniji i profitabilniji posao, što bi moglo smanjiti količinu plastičnog zagađenja za dodatnih 20% do 2040. godine.

Treći suštinski korak je oblikovanje tržišta za plastične alternative kako bi se omogućile održive zamene, čime se izbegava zamena plastičnih proizvoda sa alternativama koje zamenjuju, a ne smanjuju uticaj.

Održive alternative mogle bi da smanje zagađenje za 17% u pomenutom periodu. Međutim, treba imati u vidu da se uz sve navedene promene, u narednih 10 do 20 godina značajna količina plastike ne može reciklirati i ponovo upotrebiti, te će biti potrebna rešenja za sakupljanje i odgovorno odlaganje plastike kako bi se sprečilo zagađenje.