Predrag Vraneš, S&T Srbija - bivši vaterpolista i veliki IT stručnjak

(Porodica vaterpolista i naučnika: Sanja, Predrag, Jovan i Jana Vraneš)

Predrag Vraneš, nekad vaterpolo golman Partizana, Zvezde i državnog tima, a sad direktor informatičke firme Es end Ti Srbija, o ponudi iz Amerike, sportu, elektrotehnici, partijama...

Predrag Vraneš (55) dolazi u red onih ljudi koji unaprede svaku delatnost kojoj se posvete. Bio je istaknuti vaterpolista (golman Partizana, Crvene zvezde i reprezentacije), odličan student, pa elektroinženjer u Institutu „Mihajlo Pupin” u Beogradu. Zatim je otišao u Ameriku, gde je magistrirao računarske nauke na Univerzitetu „Kalifornija” u Los Anđelesu, a potom je nivo svog znanja podigao u američkom istraživačkom centru Aj-Bi-Ema „Tomas Votson”.
Posle svega toga je krenuo putem kojim se ređe ide. Nije prihvatio ponudu da nastavi s doktorskim studijama u SAD, nego se vratio u „Pupin”, gde je postao direktor „Računarstva”.
Već jedanaest godina je direktor Es end Ti Srbija, kompanije za realizaciju složenih informativnih rešenja, ogranka internacionalne korporacije: Es end Ti Ej-Dži, informatičkog lidera u srednjoj i istočnoj Evropi, prisutnoj u 20 zemalja, koja ove godine očekuje promet od preko 500 miliona evra, a srpska filijala planira 12 miliona evra...

Vraneš je sad, uglavnom, okrenut računarskoj tehnologiji, prometu i zaradi u svetu i Srbiji. Za čitaoce „Politike” je pričao o svojoj sportskoj karijeri, školi, putovanjima, porodici...

Kako doživljavate sebe kad sve saberete?

Odgovoriću Vam jednom softveraškom šalom: „Da li znate kakva je razlika između Larija Elisona, vlasnika „Orakla”, jednog od najbogatijih ljudi na svetu, i – Boga?” Odgovor glasi: Bog ne misli da je Lari. Naravno, Elison nije sam... Šalu na stranu. Činjenica je da sam imao uspeha, ali je činjenica i da je u svim delatnostima, kojima sam se bavio bilo i ima boljih od mene. Međutim, imao sam zaista sreću da se u određenim periodima života uvek nađem u jakim sredinama, institucijama svetskih razmera i pod uticajem globalno jakih ličnosti.

Da li ta ocena važi i za vaterpolo?

Sigurno... Evo, jedan moj saigrač iz sedamdesetih nedavno je, nadam se dobronamerno, rekao: „Najbolji dokaz da je Partizanova vaterpolo škola bez premca u svetu je činjenica da su njegovi treneri i od Predraga Vraneša napravili vrhunskog golmana”... A ja dodajem: vođen uzorima, koji su me inspirisali trudio sam se uvek, i kao sportista i kao stručnjak, da na najbolji način radim ono što volim i u šta verujem.

Kad ste uplivali na gol Partizana?

Bilo je to 1967, kad sam došao u klupsku školu vaterpola. Imao sam želju da budem igrač, ali treneri Vlaho Orlić, Peđa Stanojević i Ljubiša Mečkić su mi, posle više provera, dodelili ulogu golmana. Dve godine kasnije, zahvaljujući i nezaboravnom treneru golmana Mišku Stevanoviću, već sam bio stalni član juniorske ekipe, a 1974. sam, u konkurenciji s Markovićem i Novakovićem, bio na golu prvog tima Partizana na finalnom turniru Kupa evropskih šampiona u Beogradu. Osvojili smo titulu, a godinu kasnije ponovili taj uspeh bez izgubljene utakmice... Na žalost, to su ujedno i dve poslednje Partizanove titule evropskog prvaka.

Kad ste pozvani u reprezentaciju?

Bilo je to 1975. kad sam imao 23 godine. Za Partizan sam odigrao više od 400 utakmica, a za državni tim oko 100. S reprezentacijom sam 1977. osvojio srebrnu medalju na Evropskom prvenstvu u Švedskoj, a te godine sam i diplomirao na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu! Naredne godine smo stigli do bronzane medalje na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj... Posle toga me je čekala vojska, pa rad u Institutu „Mihajlo Pupin” i još godina igranja za Partizan. Igračku karijeru sam završio 1981. u Crvenoj zvezdi... Potom sam na dve godine otišao u Ameriku na stručno usavršavanje...

Koje sportske zanimljivosti posebno pamtite?

Vlaho Orlić, sigurno jedan od najboljih vaterpolo stratega svih vremena na svetu, vodio je računa o svakom detalju, pa i posebnu brigu o golmanima. Tako se, na primer, sećam da nije dozvoljavao da oba golmana, od hotela do bazena, sede u istim kolima, jer može nešto da im se desi, a ekipa ne može da igra bez golmana... Imao je i strategiju da nema vođe ekipe za koga će svi da igraju. Zahtevao je čvrstu celinu, uigranu ekipu, a u timu su bili Mirko Sandić, Uroš Marović, Zoran Janković, Đorđe Perišić, Predrag Manojlović, Ratko Rudić, Siniša Belamarić, Dušan Antunović... Vaterpolista Partizana je u to vreme više značilo epitet, nego imenicu.

Ko Vam je bio uzor?

U svakom pogledu Milan Gale Muškatirović, golman Partizana u vreme kad sam počinjao karijeru. On je bio jedan od najboljih vaterpolo golmana na svetu, a do tog ranga je podigao sebe i kao doktor tehnoloških nauka. Biti uspešan i igrač student bila je Partizanova tradicija: Miloš Marković je advokat, Đorđe Perišić pravnik, Predrag Manojlović ekonomista, Nenad Manojlović građevinski inženjer, Nikola Stamenić mašinski inženjer, Zoran Avramović inženjer poljoprivrede... Ne znam za vaterpolistu Partizana iz tog doba koji je završio samo srednju školu... Igrali smo profesionalno, a u suštini bili amateri. Imali smo stipendije od kojih je moglo da se živi, ali ne i da se obogati. Slobodno vreme smo provodili na Adi, na onim malim splavovima s kućicama...

Da li je to i sreća?

Sigurno... Ne žalim što kao igrač nisam imao velike pare, jer se možda ne bih toliko posvetio školi i mislio na karijeru posle vaterpola. Kao i najvećem broju mojih saigrača vaterpolo mi je bio velika ljubav, ali ne i profesija. Želeo sam da budem u njemu samo dok sam bio mlad. Tada se dosta ulagalo u sport, mnogo smo putovali, bili smo na svim kontinentima, videli čak i Novi Zeland, Tasmaniju... To je tada teško moglo da se doživi radeći bilo šta drugo... A i godine čine svoje. Sad kad putujem želim što pre da se vratim.

Da li ste se vraćali vaterpolu?

Bio sam predsednik Partizana u najgorem periodu, u vreme sankcija i opšte besparice, od 1992. do 2000. Iako tada nismo imali uslove za neke značajnije rezultate, ipak smo 1998. osvojili Kup Evropske federacije. U finalu nam je rival bio Jadran iz Hrvatske. U Beogradu je bilo 8:8, pa su Splićani bili ubeđeni da će nas deklasirati u svom bazenu i zato su pripremili sve za veliko slavlje. Doveli su na Poljud mnogo gostiju, pa i pevačicu Doris Dragović... Međutim, pobedili smo ih s 3:1...

Kome od naših vaterpolista pripada svetska slava?

To su, pre svih, Milan Muškatirović i Zoran Janković iz generacije pre moje, Mirko Sandić, koji je igrao u Partizanu i u njihovo, a i u moje vreme, a od mlađih je u svetskom vrhu za sva vremena, sigurno, i Igor Milanović. Prva trojica, na žalost, više nisu živi... Svako od njih bio je poseban kao velikan, ali Janković je, po svemu, neponovljiv. Čak je i driblao, davao golove i nogom, i sve to, ne zaboravite, u vodi...

Čime se, precizno, bavi Vaša kompanija?

Bavimo se, uprošćeno rečeno, informacionim tehnologijama, a uglavnom radimo za velike sisteme. Nije nam u prvom planu prodaja računara, mada radimo i to, ali u sklopu velikih projekata za koje pravimo rešenja za poslovanje, kao što smo to učinili za vašu „Politiku”, pa za Poštu, Telekom, Telenor, „Lukojl”, „Dijamant”, „Soju protein”, „Metalac”... Mi smo izrazito rastuća kompanija u kojoj je svaki zaposleni usmeren ka kvalitetnom radu i povećanju – profita. Negujemo sportsku kulturu: stručnost, lojalnost, ponos, timski rad, disciplinu...

Da li se bavite politikom?

Stekao sam ranije neku odbojnost prema partiji zato što sam uvek imao utisak da je ljudi koriste da bi ostvarili ciljeve koje, po svojoj vrednosti, objektivno ne zaslužuju. Toga danas ima više nego pre. I sad najveći deo kvalitetnih ljudi ostaje van politike, što nije dobro. Na taj način ostavljaju prostor za one koji su manje kvalitetni. A naši životi, hteli mi to ili ne, zavise i od rada tih partija i pojedinaca – patriota, koji to nisu uvek u pravom smislu te reči.

Kako tumačite reč – patriotizam?

Zalažem se za neki novi patriotizam, bez agresivnosti, besa i mržnje, zasnovan na poštovanju različitosti, ali i očuvanju sopstvenog identiteta i vrednosti. Poštujem patriotizam koji podrazumeva nadmetanje, baš kao u sportu, a ne sukob s okruženjem i svetom.

Direktor ste u kompaniji, a kod kuće?

Kod kuće je to moja supruga Sanja, mlađa po godinama, ali starija po „činu” – ona je doktor elektronauka, a ja sam samo magistar... Šalim se, naravno... Mi smo kompaktna porodica. Imamo sina Jovana (20) koji studira ekonomiju na Univerzitetetu „Južna Kalifornija” u Americi. Ima stipendiju zahvaljujući tome što je vaterpolista – završio je Partizanovu školu – i igra za fakultet, koji je već treću godinu finalista prvenstva svih američkih univerziteta. Prve su bili šampioni, a prošla dva finala su izgubili. Pre nekoliko dana smo na internetu gledali to treće finale. Igrali su na Univerzitetu Stenford, pred 4.000 ljudi, protiv Berklija. Jovan je dao prvi gol, bila je graja u kući, ali rival je bio uspešniji... Kćerka Jana (10) je odlična učenica...

napomena : tekst je u potpunosti preuzet iz lista POLITIKA od 09.12.2007