Gustavo Navaro, generalni direktor Holcim Srbija - Argentina u srcu

Gustavo Navaro, generalni direktor kompanije Holcim Srbija kaže da je oduvek znao šta želi.

Sa specifičnim argentinskim naglaskom priča o unutrašnjim previranjima i realnosti političkog i ekonomskog života Argentine osamdesetih godina, koje su ga na kraju odvele iz ove zemlje. Kao i većina Argentinaca nosi evropski miks, u njegovom slučaju španske i nemačke krvi. Išao je u dvojezičnu osnovnu školu i učio pored španskog i nemački jezik, na čemu je insistirao deda sa majčine strane, poreklom Nemac.

Navaro kaže da mu je dobro obrazovanje mnogo pomoglo u kasnijem životu. Otac je radio za američku multinacionalnu kompaniju i uvek su lepo živeli. Međutim, majka mu je umrla kad je imao 12 godina pa je kao najstarije dete brzo krenuo putem odrastanja. Nisu sva deca u porodici dobila priliku za dvojezičnu školu, samo on i brat rođen posle njega, jer su se vremena u Argentini promenila.

"Shodno tome pratile su nas i različite mogućnosti kasnije u životu. Obrazovanje je, ipak veoma važno, nekad i ključno", kaže on. Zato vodi računa o obrazovanju svoje dece: ćerke i supruga žive u Milanu. "Blizu su i viđam ih vikendima i tokom školskog raspusta", kaže Navaro i objašnjava da su on i supruga dugo razmišljali koja je najbolja opcija za njihovu porodicu. Jedan od razloga što su u Milanu je i taj što je prve dve godine rada u Srbiji bio smešten u Paraćinu, jer je u toj opštini fabrika cementa koju je Holcim Grupa privatizovala. To mu je bilo prvo iskustvo života u maloj sredini.

"Ne kažem da je loše, naprotiv, svi ti se javljaju na ulici, svi te poznaju, pitaju da li nešto treba, ali ja sam ipak ljubitelj velikih gradova. Mislim da nikad ne bih mogao da živim na selu", kaže Navaro. Poslednje tri godine smešten je u Beogradu i to u ulici Strahinjića Bana u čijoj dinamičnosti neizmerno uživa. Kaže da je život u Beogradu dosta sličan onom u Buenos Ajresu. "Način na koji se ljudi ponašaju, gestikulacija pri govoru, ljubav prema kafićima, duga ispijanja kafe, ljubav prema mesu. Lepo je boraviti na mestu gde su ljudi relaksirani i koje nosi atmosferu sličnu onoj kod kuće", kaže Navaro.

Uvek sam bio fokusiran na određene stvari, želeo sam da radim za multinacionalnu kompaniju, u inostranstvu. To sam ostvario", kaže Navaro. Posle srednje škole upisao je ekonomiju i odmah počeo da radi. S obzirom na to da je govorio nemački jezik, lako je našao posao u nemačkoj elektronskoj kompaniji u kojoj je "ispekao" finansijski zanat. Ubrzo je prešao u nemačku farmaceutsku kuću Merck u kojoj je ostao devet godina i napredovao do pozicije finansijskog direktora.

To je već bio početak devedesetih godina, hiperinflacija i kriza u Argentini su bile u svim porama društva pa je počeo da razmatra opciju napuštanja zemlje. Tad je kompanija Tetra Pak došla u Argentinu, tražili su nekoga ko dobro "pliva u inflatornim vodama" za mesto finansijskog analitičara u Ukrajini. Rekli su da mogu da zaposle i nekog iz razvijene zemlje, ali da su shvatili da im za zemlje u finansijskom rasulu mnogo više odgovaraju ljudi koji znaju da se nose sa birokratijom, korupcijom, inflacijom.

"Tako sam se sa ženom preselio u Kijev tih ludih devedesetih godina u Ukrajini i zaista, bili su u pravu, tamo sam se osećao kao kod kuće. Shvatio sam da inflaciju nosim u glavi", priča Navaro. Prvi međunarodni zadatak je prošao uspešno, pa je prebačen u sedište u Lozani, gde je proveo tri godine i dobio ćerku. Ponuđeno mu je da pređe u Bangkok. Odatle ga je odveo poziv kompanije Holcim da se priključi projektu u Ukrajini, odakle posle provedenih šest meseci odlazi u Srbiju 2002.

"Imao sam entuzijazma da naučim jezik", kaže Navaro. Tad je Holcim u Srbiju doveo dosta stručnjaka. Bio je tu i kolega iz Kolumbije, tako da su odlučili da zajedno krenu "u okršaj" sa srpskim jezikom. Međutim, posle trećeg časa profesorka im je rekla da su sa njihovim špansko-engleskim kombinacijama beznadežan slučaj, te su odustali.

"Siguran sam da ću penziju dočekati u Argentini. Kad sam napustio svoju zemlju, mislio sam da ću putovati po svetu, posetiti mnoge gradove i naći idealno mesto za život. U mnogim gradovima je udobno i lepo živeti, ali sam shvatio onu čuvenu, da nema ničega sličnog domu. To je nešto što ne mogu da izbacim iz sebe", kaže Navaro.

Iako ima prijatelje širom sveta, prijatelji iz detinjstva i porodica su tamo. "Nisam ih video kako treba 15 godina iako idem tamo svake godine. U Argentini je porodica veoma važna, imamo tu tradiciju da smo stalno na okupu šta god da se dešava, a ja više nisam deo toga. Nisam bio tu tokom kriznih trenutaka, a mnogo stvari se dogodilo u Argentini od kad ne živim tamo, ljudi su prošli kroz teške stvari. Finansijski sam im pomagao, ali to nije isto", kaže on.

Nostalgičan je za Buenos Ajresom, ali mu ipak nije žao što se odlučio da ode jer će njegove ćerke dobiti priliku za drugačije obrazovanje i mogućnost da rade bilo gde u svetu. Imaju osam i devet godina i već govore tri jezika. Starija je rođena u Švajcarskoj, a šest meseci mlađu su usvojili u Ukrajini. "To je bio korak koji smo dosta razmatrali i danas sam veoma srećan zbog te odluke iako je to ideja moje žene. Ona ima specifičan pristup životu, uvek je razmatrala pitanje rađanja dece u svetu u kom nije tako lepo živeti i gde mnogo ljudi pati. Posle deset godina braka odlučili smo da imamo jedno biološko i jedno usvojeno dete. Posetili smo mnogo sirotišta, ima toliko dece koja čekaju na usvajanje, a ceo proces usvajanja je zakonska noćna mora. Sad smo jedna srećna porodica", kaže Navaro.

Za brak tvrdi da "onaj koji kaže da nije imao problema i da sve ide glatko, verovatno laže. Prolazili smo kroz teške periode, ali smo se venčali iz ljubavi i to je glavni ’lepak’. Ljudi se menjaju, nismo isti kao kad smo imali sedamnaest godina. Supruga je studirala klasične jezike, ja ekonomiju, potpuno smo drugačiji tipovi. Dan-danas ne mogu da razumem način na koji organizuje vreme", objašnjava Navaro.

Petnaest godina rada u multinacionalkama nije uspelo da ovom Južnoamerikancu oduzme kritički osvrt na globalizaciju. Iako veruje u bajkovite ideje globalizacije i svestan je svih prednosti koje donosi, ne može da ne primeti i ne zastane nad unifikacijom i gubljenjem kulturnih identiteta. "Danas je nemoguće prepoznati razliku između šoping centra u Hongkongu ili Rio de Žaneiru. Ljudi se ujednačavaju u ponašanju, govoru, hrani, oblačenju. Ja volim razlike i autentiku naroda. Plašim se da će sve to polako nestajati. Ko zna, možda će jednog dana nestati i ćevapčići", zaključuje Navaro uživajući u njima.

poziv na pretplatu na - www.emportal.co.rs