Pejzaž kao u nekom selu duboko u unutrašnjosti Srbije, a zapravo desetak kilometara od centra Beograda - Rodna kuća Stepe Stepanovića u Kumodražu (Foto: Danijela Stanimirović-Gavrilov) Često se, pretražujući internet, od iskusnih putopisaca može dobiti savet o tome šta se to sve lepo može videti kada se samo malo odmakne sa asfalta, pogotovo beogradskog. Silni pejzaži dostojni poređenja sa Tolkinovim svetom, poput Zagajičkih brda u Banatu, pa do zadivljujućih vodopada i stena na jugoistoku zemlje, mamac su za svaki slobodan vikend ili bar kraći odmor. Međutim, često se od tog bogatstva ponude u našoj zemlji desi da ne vidimo ono što nam je zapravo pod nosom. A onda kad to pod nosom otkrijemo, zapitamo se šta nam je trebalo da silne kilometre prelazimo u želji da dan provedemo u prirodi kad ovakvu prirodu imamo tu - za Beograđane i bukvalno - na manje od 10 kilometara od Slavije, recimo.
Stepin lug ili Titov gaj - plan je da se zaštiti
Neki su možda već i pretpostavili o čemu govorimo, ali za one koji ne znaju, reč je o najvećoj beogradskoj šumi - Stepinom lugu, odnosno kako su ga nekad zvali, Titovom gaju. Čak i ako u Guglu krenete da kucate Titov gaj, pretraga će vam reći da je to sinonim za Stepin lug. Neki ga zovu ovako, neki onako, u zavisnosti od toga koga od ove dve ličnosti preferiraju. Svakako se ova beogradska šuma i izletište do Titovog vremena zvala Stepin lug jer se tu, na samom obodu šume, nalazi rodna kuća i imanje čuvenog vojvode Stepe Stepanovića, inače "rođenog u selu Kumodraž kod Beograda", kako ćete često pročitati u njegovim biografijama. A onda je ova, po njemu nazvana šuma, posle Drugog svetskog rata nazvana Titov gaj, jer se, kažu, njome maršal ponekad šetao.
No, koji god naziv ovog lokaliteta da izaberete, izgleda da su njegove vrednosti postali svesniji i nadležni, koji su ga nedavno obišli radi "definisanja preliminarnih granica Spomenika prirode Stepin lug". Tada je, krajem februara, kako su mediji preneli, iznet plan da se ovaj "memorijalni kompleks park šuma" zaštiti radi "očuvanja prirodnih vrednosti, strukture i kvaliteta šume, zemljišta i vazduha, kao i unapređenja prostorne celine koja je važan deo sistema gradskog zelenila i koja primarno doprinosi regulisanju i poboljšanju mikroklimatskih uslova i uslova za odmor i rekreaciju i kao takva ima izuzetan bioekološki i urbani značaj za grad Beograd". Takođe, u
vesti od februara je navedeno da će novo prirodno dobro činiti deo zelenog koridora grada Beograda i predstavljati važnu tačku odbrane degradacije prirodnih vrednosti u njegovom neposrednom okruženju.
Muzejska postavka u Stepinoj kući (Foto: Danijela Stanimirović-Gavrilov) S obzirom na to da ne možemo da predvidimo šta sve "unapređenje prostorne celine" u jednoj beogradskoj opštini može da znači, mi vam savetujemo da iskoristite priliku i posetite ovo mesto još dok to unapređenje nije počelo. Dok je u obliku kakav je verovatno bio i 1972. godine kada je počelo formiranje kompleksa park šume Titov gaj.
I pre nego što pođete, ukoliko planirate da se zadržite i malo duže, a ne samo da posetite rodnu kuću Stepe Stepanovića, savetujemo vam da se obujete i obučete adekvatno jer vas u ovoj šumi čeka ozbiljan planinarski izazov. Kad ovo kažemo, mislimo na izazov savladavanja neke od obeleženih planinarskih staza. I pošto smo mi prešli samo jednu, najkraću i najmanje izazovnu po opisu, rekli bismo vam da u ovakvu aktivnost nikako ne krećete sa malom decom. I obavezno da na nogama imate obuću prilagođenu planinarenju. A pogodno bi bilo da imate i planinarske štapove - ne biste verovali, je l' da, da vam tako nešto za šetnju po Beogradu treba? I možda i važnija napomena od toga – nikako ne idite ovim stazama posle kiše i kada je vlažno tlo, jer će vas tamo čekati ozbiljni usponi i nagibi – skoro da ne poverujete.
Svedočanstvo veličine i uspeha čuvenog srpskog vojskovođe (Foto: Danijela Stanimirović-Gavrilov) Ali idemo redom. Prvo i osnovno je da kada pođete u Stepin lug, u navigaciju ukucate rodna kuća Stepe Stepanovića. U slučaju da ukucate Stepin lug, navigacija će vas odvesti na parking i rampu u Velikom mokrom lugu, gde se inače uključujete na jednu od staza - crvenu. A mi vam savetujemo da krenete od Stepine kuće jer vam odatle, zapravo, polaze sve četiri obeležene staze.
U zavisnosti od toga odakle dolazite, možda će vas navigacija povesti nekad i u jednosmernu ulicu, iz pogrešnog smera, ali svakako poštujte pravila i stići ćete lako i bezbedno na adresu. A kada stignete, i pre nego što primetite Stepinu kuću, sigurno će vas prvo zadiviti pogled, kakav je na ovoj našoj prvoj fotografiji. Da ne znate da ste u Beogradu, pomislili biste da vas je to neko bacio u neko etno seosko domaćinstvo duboko u unutrašnjosti Srbije. Ali ne, ovo je u Beogradu, i te kako. I to odmah sa desne strane autoputa Beograd-Niš, pa ovde možete svratiti i kada krenete na jedno od Beograđanima omiljenih zletišta – na Avalu.
Možda ćete, ako je gužva ili vikend, iznad same Stepine kuće imati problem da nađete parking, ali produžite od kuće nekoliko stotina metara u nastavku i naći ćete sigurno više mesta za vaše vozilo. A onda se vratite do Stepine kuće, koja je inače otvorena za posetioce svim danima sem ponedeljkom i utorkom, od 9 do 15 h. Ulaznice ne naplaćuju, a domaćin ove kuće - muzeja u nadležnosti Muzeja grada Beograda, Aleksa Vladičić, sigurno će vam rado pokazati ovo zdanje i usput ispričati neke detalje iz života srpskog vojskovođe.
Aleksa Vladičić rado dočekuje goste u Stepinoj rodnoj kući - muzeju (Foto: Danijela Stanimirović-Gavrilov) U dve sobe, koje su preuređene kao muzej, videćete razne istorijske dokumente, fotografije, kao i tekstove iz novina koji svedoče o velikim uspesima čuvenog srpskog vojskovođe - kao što je jedan iz Politike u kojem je objavljena vest o smrti čuvenog vojvode. Jedna od soba u kući sačuvala je svoju autentičnost još iz Stepinog vremena. U njoj su sačuvani originalni predmeti - ognjište, verige, sač, stap za maslac i razni drugi kuhinjski predmeti.
Domaćin Aleksa će sigurno pokazati želju da vam govori i nameni svakog pojedinog predmeta koji ovde vidite, a posebno će želeti da vam govori o Stepinim uspesima u ratovima koje je Srbija vodila od 1876. do 1918. godine. Pogotovo o bici za Jedrene, Cerskoj bici i proboju Solunskog fronta. Od Alekse možete čuti i one malo nezvaničnije podatke. Recimo, jednu od pretpostavki da je Stepa, pored druge dvojice braće, izvlačenjem štapića dobio da baš on ide u vojnu službu. Postoji i ona druga, za to vreme zastupljenija teorija da su na školovanje u to vreme slata deca slabije konstitucije, koja nisu mogla mnogo pomoći u radovima na imanju. A poznato je da je Stepa kao mali bio slabunjav, a pogotovo nakon što je u detinjstvu zamalo stradao od razjarenog bika, koji mu je rogom rasporio stomak. No, kažu, njegova strina se brzo snašla, ušila mu stomak i Stepa se oporavio. Ali, posle te nezgode je postao još slabiji i povučen u sebe. Ipak, školu je završavao, nekad jako uspešno, nekad kao vrlo dobar, a usput se i izdržavao tako što je obavljao razne poslove za beogradsku gospodu. Potom je upisao i gimnaziju u Beogradu u Kapetan Mišinom zdanju, a posle pet razreda upisuje se u Artiljerijsku školu, koja će kasnije postati Vojna akademija. Sve posle toga je poznatija Stepina istorija, u kojoj je za života dobio čak 35 odlikovanja za hrabrost.
Autentična soba iz prve polovine 19. veka (Foto: Danijela Stanimirović-Gavrilov) Zbog njegove odvažnosti i uspeha u ratovima, Turci su ovog, neki kažu jednog od najvećih vojskovođa Prvog svetskog rata, zvali Jedrenski gromovnik, Srbi su ga zvali Cerski junak, a Francuzi Gvozdeni čovek.
Od Alekse ćete ovde moći da čujete i malo o Stepinoj ljubavi sa ćerkom sreskog načelnika u Čačku, Jelenom Milovanović, koja baš i nije naišla na odobravanje njegovog budućeg tasta. Ali, ljubav se ipak srećno završila i oni su posle u braku i dobili dve ćerke - Milicu i Danicu.
Ako budete imali vremena, Aleksa će vam sigurno reći još mnogo toga o ovom uspešnom, a nadasve skromnom, ponekad i introvertnom vojskovođi.
Reći će vam i da je Stepina kuća jedna od retkih preživelih bondučara ili čatmara, kako su se zvale ovakve kuće moravskog stila početkom 19. veka. Ova konkretno potiče iz 1820/30. godine, a ako pogledate njene oštećene delove, kao što je spoljašnji deo kuće, moći ćete i da vidite iz kojih slojeva se u ono doba pravila izolacija za kuću. Kad smo već kod oštećenja, možda ne bi bilo lose da nadležni u Muzeju grada Beograda malo i ulože u restauraciju fasade ove kuće kako bi se sačuvala i za sledeća pokolenja. Trenutna oštećenja ne ulivaju nadu da bi preživela neke veće nepogode.
Inače, ova kuća je 1983. godine proglašena spomenikom kulture od velikog značaja. Kažu da ovaj tip kuće vodi poreklo iz Kosovskog Pomoravlja i da je, tokom seoba u 19. veku, počeo da se širi i u okolinu Beograda, a danas je ova, Stepina kuća verovatno jedna od retko sačuvanih tog tipa. Tako da - svratite, pogledajte je, a možete posle malo i da odmorite na brežuljku iznad nje i da uživate predivnom pogledu na brda u daljini.
Četiri planinarske staze polaze od Stepine kuće (Foto: Danijela Stanimirović-Gavrilov) A onda, ako ste spremni za dalje, prvo dobro razmislite o sledećem. Ako ste od onih koji vole samo malo da se prošetaju po prirodi, predlažemo da se asfaltom iznad kuće spustite naniže do šume i da krenete nekom od staza. Tu se malo prošetajte i kod prve ozbiljnije nizbrdice, vratite se nazad i nastavite vaš izlet na nekom drugom mestu. Jer - ako nemate dobru kondiciju, dobru planinarsku obuću, adekvatnu odeću - sa dugačkim debljim nogavicama i rukavima, štapove za planinarenje, ovo možda i nije pravi izbor za vas. Ne znamo kakve su ostale staze, ali mi smo prošli jednom - u dečjem društvu, i bilo je pitanje da li će svi članovi "posade" izdržati celu rutu. Iako nam 6,2 km nije delovalo kao preterana kilometraža, učestali strmi usponi, pa onda oštri silasci, uz proklizavanje nogu na utabanoj suvoj stazi činili su da nam je subjektivni osećaj takav da prelazimo mnogo veću kilometražu.
Čitali smo recenzije iskusnih atleta i planinara i neki od njih su navodili da im je subjektivni utisak posle 6 pređenih kilometara kao da su prešli 16. Tako da savetujemo porodice sa decom ili oni koji su skromnije kondicije, ili imaju neke povrede nogu, kolena i slično – da Stepin lug odlože dok deca ne porastu, a ostali dok ne steknu ozbiljnu kondiciju i postojeće povrede zaleče.
Malo gore, malo dole - ni približno onome što se očekuje u jednoj beogradskoj šumi, ali najvećoj (Foto: Danijela Stanimirović-Gavrilov) Moguće da u Stepinom lugu postoje i delovi u kojima se može uživati u nekom pikniku ili kraćem predahu, ali mi na taj deo u našoj ruti, duž žute staze, nismo naišli. Ipak, Stepin lug je najveća beogradska šuma, prostire se na tri brda, zahvata dve opštine (Voždovac i Zvezdaru) i ima površinu od 8,5 km2, tako da je sasvim moguće da neke, za porodice pogodnije predele mi u ovoj sada šetnji – planinarenju nismo uočili.
Ali ipak da vam predstavimo mogućnosti koje imate nakon što obiđete Stepinu kuću. Odatle vam, kao što ćete videte i na znaku u dvorištu, počinju 4 obeležene staze. Za ovo obeležavanje, kako smo pročitali očitavajući QR kod na znaku, zaslužno je Udruženje Gradski trkački. Kako se navodi u njihovoj objavi, 2022. godine je očišćeno i obeleženo 18 kilometara staza, a sve počinju i završavaju se kod Stepine kuće.
Izazov za izazovom, a korenje drveća još i dobro dođe (Foto: Danijela Stanimirović-Gavrilov) Mi smo za ovaj put izabrali žutu stazu od 6,2 km, za koju je procenjeno pešačenje od oko 2 sata, sa kumulativnim usponom od 250 m. A postoje još tri staze - još jedna od 6,2 km i 2,5 h hoda i 310 m kumulativnog uspona, potom jedna od 8,9 km i jedna od 11,5 km.
Na početku staze od Stepine kuće, prvo ćete imati kratku deonicu asfaltom, a posle toga sledi šljunkoviti deo i ubrzo potom skretanje levo na šumske staze, prateći oznake na drveću. Mi smo pratili žute oznake.
Šuma je u vreme naše posete već bila poprilično zelena, iako još ne u punom listu, ali ipak bogatih krošnji. O tome kakav čist vazduh vas ovde posle zagađenog gradskog čeka nećemo ni govoriti. Što se tiče pogleda ispred vas, dok hodite tim stazama kroz šumu, na momente će on biti raskošan i spokojan, a na momente nepredvidiv i pun prepreka. Svako malo ćete nailaziti na neko oboreno drvo ili neku spuštenu krošnju koje valja preskočiti, ili ispod kojih se morati provući. Pa onda naiđe strmo spuštanje naniže, pa uspon koji se učini nesavladiv. E baš na tim deonicama videćete značaj adekvatne obuće i pomoći štapova.
U nekom trenutku ćete prelaziti i maleni potočić, ali se on posle ovakvih uspona i silazaka i ne bi mogao nazvati preprekom. Jedan skok – i već ste sa druge strane. U jednom trenutku, penjući se na prvi duži uspon ka nekim četinarima, prolazili smo kroz travu toliko jarke zelene boje da je izgledalo kao da gledamo kroz neki objektiv najsavršenijeg fotoaparata sa pojačavanjem boja. Uostalom, pogledajte jednu od fotografija – tu nikakav filter nije bio uključen.
Planinarska oprema od velike koristi na usponu u delu sa četinarima (Foto: Danijela Stanimirović-Gavrilov)
Posle toga počinje deo sa četinarima, i tu je zaista praznik za naša, gradskim vazduhom zagađena pluća. To je možda pravo mesto i da napravite kraći odmor. Nadišite se i odmorite jer – čeka vas bar još toliko pešačenja. A napominjemo da ponesete i dovoljno vode, jer će vam posle ovih uspona voda zaista trebati. Ovde sigurno nećete naići ni na kakav izvor niti prodavnicu.
Inače, mi nismo učestvovali u OCR trkama, ali nas je sav ovaj teren, malo gore, malo dole, pa malo preskakanja, pa malo provlačenja podsetio na neke od terena za
OCR trke o kojima smo pisali.
No, kada konačno dođete do vrha tog brda sa četinarima i prođete delom staze kroz gustu šumu, a potom izađete na široki kolski put, nemojte misliti da ste blizu kraja. Čak i kuće na koje naiđete neće biti znak da je staza pri kraju. Ne. Čak ni kada dođete do afaltnog dela staze, sa kućama i vikendicama levo i desno od vas. Tu će se pred vama ukazati i prelep pogled ka Avalskom tornju. A onda će vam oznake na drveću pokazati da opet skrenete desno u šumu. E u tom sledećem delu staze kroz šumu naići ćete na jak nagib staze, da jednostavno nećete imati na šta da se oslonite da ne biste proklizali, osim ako ste sa sobom poneli štapove – nas su oni u tom delu spasli. Uostalom, videćete taj nagib na jednoj od fotografija, mada uživo, sa pogledom sve do dna te kosine, deluje kao mnogo veći izazov.
Nimalo naivna kosina na stazi, a oslonca nigde (Foto: Danijela Stanimirović-Gavrilov) Naravno da tu možete da se snađete i da prođete neugaženim delom šume, iznad staze, kao što su neki od nas, ali vodite računa o tome na šta stajete. I opet podsećamo – ne krećite ovde bez duboke planinarske obuće i dugih nogavica. Po nekim ranijim našim istraživanjima, u Beogradu odavno nema zmija otrovnica.
Na Avali je bilo otrovnih šarki u prvoj polovini 20. veka, ali su one usled urbanizacije iščezle. E sad, Stepin lug baš i nije urbanizovan, ali verovaćemo da ih nema. No, svakako gledajte ispred sebe. I taman i da ugledate gmizavca, samo nastavite svojim putem.
Praznik za pluća, a i sva čula...
Što se ostale faune tiče, u raznim opisima Stepinog luga našli smo da se ovde može naići na fazana i zeca. Mi smo nailazili jedino na guštere, i njih baš ima. Nekada su se ovde šetale i divlje svinje i srndaći, ali danas nema ni jednih ni drugih.
Ali je zato ovde bogatstvo vegetacije zaista veliko - crni bor, srebrni bor, hrast, jorgovan, nisko žbunasto rastinje, paprat, kukurek, ljubičica… Zaista ćete imati u čemu da uživati u ovoj šetnji - planinarenju.
(Foto: Danijela Stanimirović-Gavrilov) Ali, opet da se vratimo stazi. Kad prođete onaj, malopre pomenuti nagib na stazi, doći ćete do jednog račvanja puteva, žuti kružić na drvetu levo, žuti kružić na drvetu desno. A ne čini nam se poznatim da smo tuda već prošli u ovoj kružnoj stazi. Mi smo sada odatle pošli prvo stazom levo, nadole, ali su nas intuicija i logika ipak vratili na put desno, uzbrdo, odakle se put nekako i širio. I bili smo u pravu. Za nekoliko minuta smo ugledali one prve oznake za staze, koje smo ugledali i kad smo u polasku ušli u šumu. A tu je onda bio i znak "Stepina kuća" desno. Možda ne bi bilo loše da se taj znak za Stepinu kuću nađe i ranije, baš na onom račvanju puteva. A ko zna, možda je tu nekada i bio, pa je neko taj znak uništio – što se sa planinarskim oznakama zna desiti.
Prepreka za preprekom - i izazov i uživanje (Foto: Danijela Stanimirović-Gavrilov) E posle toga, čeka vas još koji minut pešačenja do vašeg automobila, a onda – verujemo da će vam prvo trebati dobar odmor, ili bar kafa, a onda i dobar obrok, Ova najveća beogradska šuma će vas zaista umoriti. Ali to je onaj umor koji prija i zbog kojeg će vam svaki delić vašeg tela biti zahvalan. A pluća ponajviše. I kada se od ove rute odmorite, znajte da vas u nekoj drugoj prilici čekaju bar još tri. Ali sada bar znate kakav nepredvidiv teren i planinarski izazov vas u najvećoj beogradskoj šumi čeka.
Danijela Stanimirović-Gavrilov