Do 2050. godine mogli bismo skladištiti do 16 gigatona CO2 pod zemljom svake godine, ali realnije je tri puta manje

(Foto: Pixabay / Gerd Altmann)

Trenutni međunarodni scenariji za ograničavanje globalnog zagrevanja na manje od 1,5 stepeni do kraja veka oslanjaju se na tehnologije koje uklanjaju ugljen-dioksid (CO2) iz Zemljine atmosfere brže nego što ga ljudi emituju. To znači uklanjanje CO2 brzinom od 1-30 gigatona godišnje do 2050. godine.

Međutim, procene brzine kojom se ove tehnologije mogu primeniti bile su veoma spekulativne. Sada, rezultati nove studije koju su vodili istraživači sa Imperijal koledža u Londonu pokazuju da postojeće projekcije verovatno nisu ostvarive pri trenutnoj stopi rasta.

Studija je pokazala da bi do 2050. godine bilo moguće skladištiti do 16 gigatona CO2 pod zemljom svake godine. Međutim, dostizanje ovog cilja zahtevalo bi ogromno povećanje skladišnog kapaciteta i proširenje u narednim decenijama, što se ne očekuje s obzirom na trenutni tempo ulaganja, razvoja i primene.

Studija naglašava važnost usklađivanja ambicioznih inicijativa sa realnim ciljevima o tome koliko brzo CO2 može biti sigurno skladišten pod zemljom.

Ambiciozne ciljeve ne prate planovi vlada

Tim sa Odeljenja za nauku o Zemlji i inženjering na Imperijalu kreirao je modele koji pokazuju koliko brzo sistemi za skladištenje ugljenika mogu biti razvijeni i primenjeni, uzimajući u obzir dostupnost odgovarajuće geologije, tehnička i ekonomska ograničenja rasta.

Dok rezultati sugerišu da je moguće smanjiti emisije CO2 u ogromnom obimu, takođe pokazuju da put ka postizanju ovog cilja i doprinos ključnih regiona može biti drugačiji od onoga što trenutni modeli predviđaju, uključujući one iz izveštaja Međuvladinog panela za klimatske promene (IPCC).

Koautor dr Samuel Krevor, sa Odeljenja za nauku o Zemlji i inženjering na Imperijalu, rekao je da je tehnički moguće skladištiti između šest i 16 gigatona CO2 godišnje kako bi se borilo protiv klimatskih promena, ali da su ove visoke projekcije mnogo neizvesnije od nižih.

- To je zato što ne postoje planovi vlada ili međunarodnih sporazuma koji bi podržali tako veliki napor. Međutim, važno je imati na umu da pet gigatona ugljenika u zemlji i dalje predstavlja značajan doprinos ublažavanju klimatskih promena. Naši modeli pružaju alate za ažuriranje trenutnih projekcija sa realnim ciljevima o tome kako i gde bi skladištenje ugljenika trebalo da se razvija u narednih nekoliko decenija – ističe Krevor.

Postojeće projekcije verovatno nisu ostvarive

Istraživači su otkrili da IPCC uključuje rezultate iz integrisanih modela procene (IAM) - alata koji kombinuju različite izvore informacija kako bi predvideli kako metode skladištenja ugljen-dioksida mogu uticati na našu klimu i ekonomiju - koji često precenjuju koliko CO2 može biti skladišteno pod zemljom.

Posebno, analiza sugeriše da projekcije iz izveštaja IPCC-a za azijske zemlje, uključujući Kinu, Indoneziju i Južnu Koreju, gde je trenutni razvoj nizak, pretpostavljaju nerealne stope primene - što znači da su postojeće projekcije verovatno neostvarive i nepouzdane.

Realnije 5-6 gigatona skladištenja godišnje

Proračuni sugerišu da je realnija globalna referentna vrednost u rasponu od 5-6 gigatona skladištenja godišnje do 2050. godine. Ova procena se poklapa sa načinom na koji su slične tehnologije bile povećavane tokom vremena.

Njihov pristup modeliranju koristi obrasce rasta zabeležene u podacima iz stvarnog sveta iz različitih industrija, uključujući rudarstvo i obnovljivu energiju. Gledajući kako su ove industrije rasle u prošlosti i kombinujući postojeće količine skladištenog CO2 sa fleksibilnim okvirom za istraživanje različitih scenarija, novi pristup nudi pouzdan način za postavljanje dostižnih, dugoročnih projekcija za skladištenje CO2 pod zemljom i mogao bi biti vredan alat za donosioce politika, ističu naučnici.

- Naša studija je prva koja primenjuje obrasce rasta iz već uspostavljenih industrija na skladištenje CO2. Postojeće prognoze se oslanjaju na spekulativne pretpostavke, ali koristeći istorijske podatke i trendove iz drugih sektora unutar industrije, naš novi model nudi realističniji i praktičniji pristup za predviđanje koliko brzo se može povećati kapacitet za skladištenje ugljenika pomažući nam da postavimo dostižnije ciljeve – istakao je dr Krevor.

Studija je finansirana od strane Saveta za inženjering i fizičke nauke i Kraljevske akademije za inženjering, a rezultati su objavljeni u časopisu Nature Communications.