Ivanka Milenković, generalna direktorka sistema "EKO fungi" - Iskačem iz šablona uspešne žene

(Ivanka Milenković)

Ne kaje se što je odustala od sigurnog posla u Holandiji da bi radila u Srbiji. Ceo radni vek provela je u Padinskoj skeli izučavajući gajenje jestivih gljiva. Najpre kao deo velikog Instituta a danas kao sam svoj gazda. Sopstvenu proizvodnju pečurki razvila je zahvaljujući upornošću za koji smatra da je neophodna u svemu što radimo.

Odrasla je u građanskoj porodici gde se iznad svega cenio red i rad, pa generalna direktorka sistema "EKO fungi", Ivanka Milenković, obrazovanje smatra veoma važnim. Ne samo kao puko znanje već koliko lepih manira, širine i kulture imamo i steknemo kroz školovanje.

Opredelila se za studije biologije u vreme kada je u njenoj generaciji popularno bilo studirati medicinu. Ljubav prema ovoj prirodnoj nauci usadio je profesor kruševačke gimnazije, popularni Žota. Osim toga, želela je da otkrije ultra super tajne genetike ne sluteći do koje mere je sve komplikovano.

Biološki fakultet u Beogradu završila je krajem osamdesetih, ali i danas drži čvrste veze sa Univerzitetom. Institut PKB-a "Agroekeonomik" zapošljavao je u to vreme dosta mladih svršenih studenata. Iako nije bila fascinirana ostankom u Beogradu, rođena Kruševljanka, šest meseci nakon diplomiranja počela je da stiče iskustvo u istraživačkoj ustanovi u Padinskoj skeli.

- Institut je bio udaljen 14 km od Pančevačkog mosta, radilo se od pola 7, imali smo jedan jedini autobus koji nas je vozio. Mnoge moje koleginice koje su čekale posao duže od mene su se smejale. Moja poruka je da čovek mora da bude uporan do dosade. U vreme kada sam došla u Institut primljeno je po 30, 40 pripravnika, svi jednako dobri đaci, samo nas dvoje ili troje smo ostali u struci.

"Agroekonomik" je u to vreme počinjao da razvija program gajenja jestivih gljiva i proizvodnju micelija, pa kao jedini biolog među inženjerima poljoprivrede dobila je posao. Tek svršena studentkinja nije previše poznavala ovu oblast, te se savet koji je dobila od članova starijih generacija u svojoj porodici kada je krenula na studije "da će na fakultetu jedino naučiti u kojoj knjizi može da nađe ono što će joj kasnije biti potrebno", ispostavio kao tačan.

Zahvaljujući oblasti koju je proučavala, obilazila je kongrese i sajmove širom Evrope i na jednom takvom skupu pronašla sebi mesto za usavršavanje. Na Mushroom experimental station u Holandiji provela je 2 godine. Radila sa vrhunskim stručnjacima, završila magistarski rad, dobila i posao, ali kada su ljudi početkom devesdesetih masovno napuštali Srbiju ona je odlučila da se vrati.

- U Holandiji sam provela najcrnje vreme, 91. i 92. godinu. Mama mi napiše pismo i kaže kako brine za mene jer nas tamo kao mrze, a meni lokalno kulturno-umetničko društvo priređuje pravoslavno Badnje veče jer sam jedina iz Srbije. Odluka da se vratim iznenadila je mnoge, i ovde i tamo. Da sam imala decu, porodicu možda bih razmišljala da ostanem, ovako nisam imala snage za to.

Čudesni svet gljiva

U Beograd se vratila na isto radno mesto, a usledila su teška vremena. Instutut je u međuvremenu krenuo da se raspada, odvojio se od PKB-a, kasnije i izgubio status Instituta. Dobili su posao da na Kosovu podignu fabriku i njen posao bio je da rukovodi tehnologijom proizvodnje.

- Radeći na Kosovu do 1996. dve nedelje provodili smo u Beogradu, dve dole. Sve vreme, grčevito sam se trudila da se držim svojih kolega sa fakulteta jer je to bila jedina spona između užasno teškog rada u proizvodnji i mog naučnog rada. Spletom okolnosti sa kolegom Milanom Adamovićem koji je stručnjak za ishranu preživara, došli smo na ideju kako da iskoristimo istrošeni suprat nakon uzgoja gljive bukovače u ishrani preživara kako bi se zatvorio ciklus cele proizvodnje.

Slučajna ideja urodila je plodom i uvukla je u svet reciklaže. Zahvaljujući ovom projektu počela je saradnju sa Zero Emission Research Initiative fondacijom koju je u to vreme finansirao United nation environment, programom čija je suština da otpad ne postoji, i da sve što je otpad iz jednog proizvodnog procesa može da postane sirovina za neki drugi. Ova saradnja koja i danas traje omogućila joj je realizaciju više od 20 projekata širom sveta od Novog Meksika (SAD), preko Zimbabvea, evropskih zemalja do mnogih egzotičnih ostrva.

Paralelno sa tim, 2000. godine puna entuzijazma, a i zbog konačne propasti Instituta, sa prijateljicom se odlučuje da u Padinskoj skeli na mestu gde je godinama mukotrpno radila, iznajme parče zemlje, podignu plastenike i počnu proizvodnju šampinjona i bukovače.

- Cilj je bio da to bude jedna savremena proizvodnja koja će nam poslužiti i kao edukacioni centar gde ćemo dovoditi kolege iz inostranstva. Zadužile smo se strašno i 2003. otpočele proizvodnju. Ne pravim razliku između muškog i ženskog posla, ali shvatila sam da nama milion stvari ide na ruku. Žene jesu sujetne u jednom smislu, ali u drugom - da zamole, pitaju i pokažu da se plaše - to je naša izuzetno važna pozitivna osobina.

(Sa studentkinjom iz Afrike)

Iako "Dina pečurke" nisu postale ogledno polje ili eksperimentalna stanica Univerziteta, zbog dugogodišnjih Ivankinih veza, studenti sa, pre svega, Poljoprivrednog fakulteta i danas dolaze, rade ekperimente, a na imanju u Padinskoj skeli završeno je i nekoliko doktorskih radova. Radeći sa njima Ivanka je istovremeno unosila inovacije u svoj rad.

Sve do 2009. godine proizvodili su 70, 80 tona šampinjona godišnje uz stalno inoviranje i praćenje svetskih standarda. Međutim, po Ivankinom priznanju, čekao ju je najteži period u životu. Čak ni tada nisu stale da ulažu u razvoj i investiraju.

Spas u inovacijama

- Usledio je tajkunski nalet na našu proizvodnju jer je osnovni objekat u kom smo radili, i čuvali robu prodat u paketu privatizacije "Agroekonomika". Insistirali su da prodaju objekat ili da ga otkupimo. Opet smo se zadužili i našli u situaciji u kakvoj nikad nisam bila. Da bismo se ponovo pokrenuli započeli smo izgradnju pogona za uzgoj bukovače. U međuvremenu, energent je sa cenom otišao u bestraga, proizvod nam je bio jeftin, investirali smo u nov pogon za bukovaču koji nismo mogli da pokrenemo jer nije bilo isplativo. U potrazi za rešenjem, rukovodeći se idejom da je zajednički lakše izboriti se sa krizom koja, eto, kod nas traje koliko čitav moj radni vek, udružili smo se sa drugim proizvođacima i formirali zadrugu Sistem "EKO Fungi".

To se pokazalo kao dobra odluka jer su se 2012. godine stekle prilike da se Ivanka okrene onome što najbolje zna – vođenju tehnologije. Na osnovu svega što je radila po svetu, sa svojim saradnicima smislila je način kako da eliminiše potrošnju energije. Razvili su inovativno postrojenje koje upotrebom otpada proizvodi supstrat za uzgoj bukovače. Eliminisana je upotreba struje i primenjen je mikrobiološki metod – umesto energetna za zagrevanje se koristi snaga mikroorganizama i na taj način dostižu parametri koji su neophodni kako bi se obezbedio adekvatan kvalitet supstrata za uzgoj bukovače, tj. hranljiva podloga.

Zahvaljujući podršci Fonda za inovacionu delatnost, industrijska proizvodnja po novoj tehnologiji krenula je u junu ove godine. Nikada, kaže Ivanka, nije imala tako veliku satisfakciju.

- Veliki sam fan ove proizvodnje, jer sam kroz godine naučila da je Srbija zemlja malih skupih proizvoda i sva priča koja se ne bazira na tome pada u vodu. Osim toga projekat može da se primeni na svakoj livadi u Srbiji i takvom proizvodnjom se zaposli veliki broj ljudi.

Inovaciju su patentirali, a projekat "EKO Fungi"-ja se našao kao jedan od 100 opisanih primera u publikaciji Plave ekonomije (ZERI), koja promoviše primere industrijske proizvodnje koji se mogu započeti brzo i jeftino, a čije principe i Ivanka podržava. Inovativni model proizvodnje u Padinsku skelu privukao je pažnju studenata iz celog sveta, a već su se javili interesenti iz inostranstva koji bi želeli da otkupe tehnologiju.

(Foto: ekofungi.com)

Pod kontrolom "Eko Fungi", na Zrenjaninskom putu se sada proizvodi 120 tona šampinjona godišnje a nadaju se proizvodnji od 15 do 20 t bukovače. Pečurke iz pogona u Padinskoj skeli serviraju se u beogradskom hotelu "Hyatt", restoranu "Hacijenda", "Madera", "Alo alo", kao i među pecivima u beogradskim pekarama.

Šta je šablon uspešne žene?

Balans i spoj teorije i prakse za Ivanku je oduvek bio primaran. Držala je predavanja na Univerzitetu u Torinu ali ne i u Beogradu. Učestvovala je na prvoj konferenciji posvećenoj ženskom preduzetništvu u oblasti biotehnologije koja je nedavno održana u Beogradu, tesno sarađuje sa Mikološkim društvom Srbije, pa iako dolazi iz nastavničke porodice, budući da joj je majka bila nastavnik istorije, smatra da nije za profesuru.

Vaspitana je u duhu: red, rad, disciplina zbog čega joj, nije teško da "ujutru kad nema nikoga uzme 3 gajbe šampinjona i razveze ih po kafanama".

- Generacije pre mojih roditelja po očevoj strani svi su bili sveštenici, visoki intelektualci, univerzitetski obrazovani. Vaspitana sam u tolerantnom duhu, sa strahopoštovanjem prema autoritetu i lepom ponašanju. Bila sam kćerka jedinica i red je morao da se zna. Moj otac bio je veterinar, vredan čovek. Nažalost nije više živ, ali mislim da bi bio veoma ponosan na mene.

Priznaje da je stroga prema saradnicima ali da su u biti jedna velika porodica jer svakakve probleme rešavaju zajedno.

- Obrazovanje nikoga ne amnestira od svakodnevnih trivijalnih poslova i što je čovek uspešniji to treba da ima lepši odnos sa svojim saradnicima. To je jedini recept uspeha, ako ovo što sam postigla uopšte može da se nazove uspehom.

Nije udata i nema dece. Voli da kuva, ode u bioskop i pogleda dobru predstavu. Dosta putuje, što poslom, što organizujući familijarna putovanja. Uopšte, kaže, živi napolju. Ima širok krug prijatelja u Srbiji i inostranstvu sa kojima održava čvrste veze. Najveći deo dana provodi na poslu ali je priznaje zadovoljna, iako, kako kaže, po srpskim standarima ni slučajno ne spada u šablon uspešne žene.

Ivana Bezarević