Dobrivoje Mihailović, psiholog - Menadžerski stres-nužno zlo ili korisni protivnik?

(Dobrivoje Mihailović) Psihološki pritisak kojem su svakodnevno izloženi menadžeri i preduzetnici, poznatiji kao "menadžerski stres", tema je o kojoj se možda ne govori dovoljno, ali to je ne čini manje aktuelnom, posebno ako se imaju u vidu posledice hronične izloženosti stresu, koje ponekada mogu rezultirati čak i samoubistvima. O uzrocima, manifestacijama i posledicama menadžerskog stresa razgovaramo sa dr Dobrivojem Mihailovićem, psihologom i profesorom Fakulteta organizacionih nauka Univerziteta u Beogradu (FON). Mihailović je od 1974. radio kao psiholog u "Bukovičkoj banji" u Aranđelovcu, a od 1986. do 1989. godine bio je direktor RH Zavoda "Bukovička banja" u Aranđelovcu. Na FON je došao 1989, gde je prošao sva zvanja od asistenta do redovnog profesora. Od 1990. je rukovodilac Centra za istraživanja i razvoj kadrova FON-a, a od 2010. šef Katedre za menadžment ljudskih resursa. Aktivni je član saveza psihologa Srbije.

eKapija: Koliko je važna psihološka dimenzija u svakodnevnom poslovnom procesu kom su izloženi menadžeri u velikim kompanijama?

- Psihološka dimenzija prisutna je u svim aktivnostima i svim poslovima koje ljudi obavljaju. Njen značaj je posebno prisutan u onim poslovima koji se obavljaju u kontaktu sa drugim ljudima, bilo da su ti drugi ljudi samo korisnici usluga ili proizvoda, kao što je rad sa strankama ili gostima, ili se rad obavlja kroz saradničke odnose u kojima se uspostavljaju raznovrsni kontakti među saradnicima. Za poslove menadžera posebno su karakteristične vrlo intenzivne interakcije sa saradnicima, podređenima, ali i sa onima koji su na višem hijerarhijskom nivou u organizaciji. Menadžeri imaju česte kontakte sa licima i službama izvan sopstvene organizacije, u kojima su potrebna procenjivanja, pregovaranja, donošenja rizičnih odluka i njihova pretvaranja u dela od kojih se očekuje da budu od koristi za korporaciju koju oni zastupaju. Psihološka dimenzija angažovanja menadžera prožima ceo proces donošenja i realizovanja odluka, kako se često, sažeto definiše menadžerska funkcija. Ne mora da znači da su menadžeri velikih kompanija više izloženi psihološkim pritiscima od onih koji tu funkciju obavljaju u manjim kolektivima. Moj utisak je da je tu povremeno prisutna i obrnuta proporcija, jer velike kompanije stvaraju prostor za specijalizaciju svojih ključnih ljudi, što smanjuje njihov napor.

eKapija: U smislu izloženosti psihološkom pritisku, čini se da postoje razlike između tih menadžera i privatnih preduzetnika koji se bave malim biznisom. Da li se slažete da postoje te razlike i kako objašnjavate psihološke pritiske kod menadžera velikih kompanija, a kako psihološke pritiske kod malih privatnih preduzetnika?

- Poslovi menadžera i preduzetnika su veoma slični jer pred njihove izvršioce postavljaju slične zahteve u pogledu sposobnosti, znanja, veština, ali i motivacije. Da bi neko bi uspešan ili da bi na zadovoljavajući način obavljao neku funkciju, on treba da to može da izvede, da zna kako to treba činiti, da to ume da uradi, ali i da ima volje, spremnosti, pa i hrabrosti da se u to avanturu upusti. Teško je reći koja je od ovih psiholoških dimenzija potrebnija menadžerima, posebno onima koji su angažovani u velikim korporacijama, a koja preduzetnicima koji su često i jedini zaposleni u firmama koje osnivaju. U teorijskim uopštavanjima provejava stanovište da je za uspešne menadžere bitnije njihovo stručno i funkcionalno znanje, a da su za uspeh preduzetnika nešto bitnije njihove veštine i iskustva. Površnija empirijska zapažanja gotovo da se slažu sa teorijom, ali ima brojnih i ubedljivih primera da kompetencije uspešnih menadžera i preduzetnika mogu biti i sasvim suprotne ustaljenoj generalizaciji. Ono što je sigurno to je da preduzetnici uz sposobnosti, znanja, veštine i motivaciju koju poseduju moraju biti spremni i na mnogo veći rizik, jer pored svoga rada i vremena ulažu i sopstveni ili pozajmljeni kapital. Oni su u svojim firmama ne samo lideri i menadžeri već i vlasnici i neposredni izvršioci. Stoga se slažem sa mnogima koji kažu da preduzetničku radnu godinu treba množiti sa ponderom tri u odnosu na druge zaposlene. Pre nego što sam došao na univerzitet imao sam i svoje menadžersko iskustvo (šef i direktor u državnoj firmi) i iskustvo samostalnog preduzetnika pa mogu, vrlo merodavno reći da je menadžer gospodin, a da je preduzetnik mučenik. To posebno važi za naše današnje prilike u kojima je svaki preduzetnički poduhvat "udavljen" brojnim fiskalnim i parafiskalnim teretima, a još surovije pritisnut ogromnom administracijom (papiri, propisi, obaveze, inspekcije...).

(Foto: KieferPix/shutterstock.com)

- U osnovi funkcionisanja menadžera i preduzetnika je adekvatno reagovanje na promene. Menjaju se zadaci, tehnologija, saradnici, organizacija, poslovno okruženje, normativna regulativa, a svim tim promenama treba se, poput amebe, prilagođavati. Uz sve to što je deo prirode ovog posla nadgrađuje se naša neodređenost, nestabilnost, neorganizovanost. Ta nesigurnost, a poslednjih decenija i nepredvidivi fenomen koji možemo nazvati "vladavinom stranaka" (partokratijom), jeste snažan faktor psihološkog opterećenja profesionalnih menadžera i preduzetnika. Sva ta promenjivost i neodređenost, intenzivne međuljudske interakcije uz česte rizične situacije koje zahtevaju brze i bezgrešne odluke i zadovoljavajuće rezultate, uzrokuju izuzetnu psihofiziološku opterećenost njihovih nosilaca i veliku entropiju. Već duže vreme se profesije menadžera i preduzetnika, uz poslove probnih pilota i hirurga, smatraju najstresnijim zanimanjima kojima se ljudi bave. Zbog svi tih psihofizioloških i socijalnih zahteva i opterećenja nastaje složena pojava koja se u teoriji i praksi označava kao "menadžerski stres". To je složen fenomen koji podrazumeva navedene, ali i brojne druge uzročnike i njihove posledice na zdravlje, ponašanje i radne potencijale ljudi. Menadžerski stres je reakcija na otežane životne i radne situacije, a tokom vremena prolazi kroz razvojne faze, od alarmne reakcije i otpora do faze iscrpljenja i "pucanja" koja se može smatrati bolešću stresa.

eKapija: U periodu od 2008. godine, nakon nastupanja svetske ekonomske krize, u svetskim medijima se često pričalo o samoubistvima kojima su pribegavali menadžeri na visokim pozicijama u velikim svetskim kompanijama. Koji su glavni razlozi da čovek na takvoj poziciji digne ruku na sebe?

- U razvijenom poslovnom svetu menadžeri slove ne samo kao profesija sklona karakterističnim psihosomatskim oboljenjima i neurotičnim tendencijama, već je to i socijalna grupa sa najvećom učestalošću suicida. Kod nas se ta pojava nije očuvala jer smo ranije imali samoupravni sistem koji jeste bio neefikasan, ali je činio pouzdan amortizer odgovornosti, a od devedestih godina "burazerska privatizacija" sa rezonom "kako došlo, tako otišlo" peglala je sve neuspehe koje su vođe privrednih subjekata činile. Lavinu samoubistava tokom poslednjih 6-7 godina pokrenule su strane banke sa svojim astronomskim kamatama i konfiskacijama, a pojačala svetska ekonomska kriza, uz višegodišnju recesiju naše privrede, koju je doskorašnji ministar finansija Grčke i profesor ekonomije prestižnog Atinskog univerziteta, Janis Varufakis, nazvao "mrtvom mačkom". Stradali su, uglavnom, ambiciozni, a korektni preduzetnici koji nisu smogli snage da prežive porodične i lične brodolome. Epidemiji samoubistava treba pridodati i iznenadne bolesti, čudne saobraćajke i neobjašnjive i maskirane tragedije ovih ljudi u naponu snage. Treba napomenuti da su preduzetnici i menadžeri po dominantnoj strukturi ličnosti vrlo ambiciozne osobe sa snažno razvijenim motivom postignuća koje vrlo teško podnose poraze i neuspehe.

(Foto: Stokkete/shutterstock.com)

- Prvi savet bi bio: "triput meri, jednom seci". Treba biti oprezan kod ulaska u "sopstveni biznis", a posebno ako se on gradi na zelenaškim pozajmicama i kreditima. Pre neko veče sam, šetajući glavnom ulicom rodnog Aranđelovca, izbrojao 130 zatvorenih radnji, trgovačkih, ugostiteljskih, zanatskih... Mnoga od tih zamandaljenih vrata kriju prave porodične drame. Posustaju čak i doskora uspešni apotekari, pa i pekare. Treba imati na umu da ne uspevaju svi i da većina novootvorenih preduzetničkih radnji ne proslavi ni svoj prvi rođendan. Teškoće i konkurencija su prisutne u svim sferama čovekovih aktivnosti. U vreme kad sam bio gimnazijalac, svi moji drugari su igrali fudbal i maštali da zaigraju za našu "Šumadiju". Nekolicina je nastupila za školski tim, a za "Šumadiju" niko. Preduzetnici i menadžeri traže savet tek kad prestanu to da budu. Moj preventivni savet univerzalne važnosti je porodica i profesija (2P). Pored toga treba biti svestan da nikakav rezultat ne dolazi preko noći. Da bi neko postigao nešto značajno, da bi bio domaćin, privrednik, industrijalac, potrebne su godine, decenije, generacije. To su koreni psihičke stabilnosti, ali i somatskog zdravlja, jer je većina oboljenja koja današnja medicina poznaje ima psihosomatske uzroke. Nije na odmet ni zdrav životni stil i izbalansiran dijetetski režim ishrane. Dobar i dovoljan san, rekreacija i relaksacija, druženje i humor su dobra prevencija stresu, anksioznosti i depresiji, za koju se predviđa da će za koju godinu biti vodeće oboljenje sa najtežom prognozom.

eKapija: Prema nekim istraživanjima, privatni preduzetnici najviše brinu kako da zaposlenima isplate zarade i kako da isplate ono što duguju državi. O kojim bi se još aspektima poslovnog procesa moglo govoriti u smislu negativnog uticaja na psihološka stanja kod preduzetnika?

- Većina malih, pa i srednjih privrednika muku muči kako da sastavi kraj s krajem, da izmiri plate i poreze. Tu su i druge nevolje, od korupcije državnih činovnika, do provalnih i drugih krađa. Banalna slika se može videti na našim putevima, na kojima patrole saobraćajne policije zaustavljaju samo privredna vozila, kombije, Teško je videti da patrola kontroliše nekakav zatamnjeni džip ili kakvo drugo luksuzno vozilo, iako je većina njih nabavljena pod neobičnim okolnostima, na primer "skinuta sa osiguranja". Na drugoj strani, imamo razoren sistem vrednosti u kom je rad, malo je reći zanemaren, već prezrena životna orijentacija. Mladi ljudi i ne traže posao, već radno mesto, pri čemu im političke stranke kroz svoje učestale, a rasipničke predizborne kampanje daju lažnu (i realnu) nadu. Njihovi uzori su zvezde kafića, zreli momci kojima je teško utvrditi godine, a još teže čime se to oni bave. Ovih dana lokalne radio stanice su preplavljene oglasima poljoprivrednika koji traže berače sezonskog voća i povrća, nudeći hranu, stan i pristojne nadnice u evrima. Odziv je slab, a voćar iz sela Vinče kod Topole kaže da je jedva sakupio sedmočlanu radnu brigadu žena među kojima je najmlađa imala 62. a najstarija 81. godinu. Sunovrat društvenih vrednosti je uočljiv i u studentskoj populaciji. Ja to formulišem ovako: svi hoće da studiraju, a malo ko da uči. Na tom talasu dobro jedre privatni fakulteti, izrasli kao pečurke posle kiše (Bolonjske deklaracije).

eKapija: Donošenje poslovnih odluka svakako je jedna od najbitnijih menadžerskih i preduzetničkih dužnosti. Znamo da te odluke mogu biti veoma teške, posebno ako od njih zavise sudbine stotina ili hiljada ljudi. Kako u takvim situacijama zadržati psihičku stabilnost i emocionalnu uravnoteženost?

- Većina vodećih menadžera velikih firmi donosi odluke na osnovu stručnih analiza i opsežnijih ili "ad hoc" istraživanja tržišta i resursa - materijalnih i ljudskih. Oni iz manjih korporacija kopiraju uspešne. Mnogi preduzetnici svoje odluke donose intuitivno ili vođeni sopstvenim životnim i stručnim iskustvom. Jedno od istraživanja izvedeno u okviru zapažene doktorske disertacije nedavno odbranjene na Univerzitetu u Novom Sadu pokazalo je da dobar deo rukovodećih ljudi u realnom (privatnom), ali i u javnom sektoru poslovne odluke donosi na osnovu iskustva i intuicije. To ne mora a priori biti negativno, jer neke studije potvrđuju da lideri, taj najdragoceniji menadžerski soj, baš tako odlučuje, vođen retkim talentom, emocionalnom inteligencijom...

eKapija: Čini se da je svest o poslovnom riziku nešto što od ulaska u posao prati i menadžere i preduzetnike, a da ponekada proizvod poslovnih rizika mogu biti ozbiljni napadi straha, pa i panična stanja. Koji je vaš stav po ovom pitanju i šta savetujete u cilju prevazilaženja takvih stanja?

- Narodne mudrosti kažu "rizik kuću gradi", "ko reskira profitira" i slično. Uspešne poslovne ljude krasi hrabrost, odnosno spremnost na rizik, ali racionalan rizik. Racionalan rizik nije rasporediti mladića bez dana radnog staža, pa i škole, na radno mesto ministra, generalnog direktora, predsednika opštine. To je neracionalan rizik, hazard. U opsežnom istraživanju stilova vođstva, sprovedenom sada već davnih i za današnje pojmove nezamislivo uspešnih 1989/90. godine u okviru Privredne komore Beograda, pokazalo se da su "spremnost na preuzimanje racionalnog rizika" i "brzo donošenje odluka" osobine koje vrlo visoko figuriraju u stilu rada uspešnih rukovodilaca. Moj savet je ujedno i ključni impertiv menadžmenta ljudskih resursa – pravi čovek na pravom mestu. Stvar je u selekciji i zapošljavanju ljudi koji su sposobni da donose najpovoljnije odluke u neizvesnim i rizičnim situacijama. To, najverovatnije nisu lojalni stranački kadrovi već oni ljudi koji iza sebe imaju proverljive rezultate. Indikatori su optimalne odluke kod izbora škole, fakulteta, radnog mesta, a zatim ostvareni rezultati u radnoj i stručnoj biografiji. Donete poslovne odluke koje su imale pozitivne efekte zlatan su rezervoar dragocenog ličnog i stručnog iskustva. Ljudi koji ga poseduju učvršćuju sigurnost u sebe, smanjuju strah od neuspeha i eliminišu, kako rekoste, paniku pri teškom i neizvesnom odlučivanju. Naravno, niko nije bezgrešno biće i svako ima pravo na grešku. U svemu tome valja izbeći one koji često greše, a poverenje dati onima kojima to nije osobeno. Mojim studentima često u polu-zbilji kažem: U životu ćete donositi i pogrešne odluke, ali u dva slučaja ne smete pogrešiti - kada birate životni poziv i bračnog partnera.

(Foto: Phatic-Photography/shutterstock.com)

- Da, to je prirodna reakcija usavršavana filogenetskim razvojem, koja je ljudskoj vrsti obezbedila egzistenciju i razvoj. Njen biološki zadatak je da učini da se jedinka ili grupa bori, beži ili pritaji. Prema tome, kratkotrajan i umeren stres je koristan. U otežanim situacijama umerena trema, a to je manifestacija stresa, povećava perceptivne, kogntivne i konativne potencijale, a time i njene performanse. Narod kaže - u strahu su velike oči. Čovek pod umerenom tenzijom preciznije opaža, bolje zaključuje, adekvatnije reaguje. Sportski treneri pred važnu utakmicu namerno podižu nivo stresa svojih pulena. Iskusni prosvetni radnici na ispitima uočavaju da su njihovi najbolji učenici ili studenti pod blagim stresom. Oni bez treme su verovatno "probatori" koji nemaju šta da izgube. Problem se javlja sa prevelikim strahom koji blokira sve funkcije.

eKapija: Da li biste menadžerima i preduzetnicima koji se suočavaju sa velikih psihičkim pritiscima preporučili povremene razgovore sa psihoterapeutima?

- Svakako, stručna pomoć je uvek dobro došla. U uzornim korporacijama menadžeri su stimulisani da koriste pomoć psihoterapeuta. Čak i kod nas su do skora uspešne radne organizacije imale stalno zaposlene psihologe, specijaliste za probleme psihologije rada. Te specijalizacije "industrijskih psihologa" više nema jer je podelila sudbinu naše industrije. I ja sam svoju radnu karijeru započeo kao industrijski psiholog u tada elitnoj Bukovičkoj banji, u čijem sastavu je bio i deveti izvoznik nekadašnje Jugoslavije, "Knjaz Miloš". Osmoga dana posle privatizacije koleginica koja je nasledila moje radno mesto proglašena je "tehnološkim viškom".

eKapija: Možda neki drugi oblik psihičkog rasterećenja i odmora, poput češćeg boravka u prirodi?

- Boravak u prirodi je izuzetan neutralizator stresnih reakcija i njihovih psihosomatskih i bihevioralnih posledica. Stoga se u svim školama i na treninzima za upravljanje stresom boravak u prirodi preporučuje kao bazični rekreativni metod. Pored obilja blagotvornih činilaca fizičke prirode, priroda ima i opuštajući efekat psihološke prirode poznat pod pojmom "povratak prirodi".

Sead Saitović