Miloš Nadaždin, umetnički fotograf - voli velike formate
Umetnički fotograf je priredio još jednu izložbu, na njoj je bilo dosta crno-belih fotografija koje posebno voli. Putovanja takođe, Kubu kao zemlju, a ako bi mogao da bira, Rim bi bio grad gde bi rado živeo. I naravno snimao, snimao…
Opet je fotograf
Miloš Nadaždin bio u centru pažnje proteklih dana. Lepim povodom: otvorena je njegova izložba „After dark” u prostoru „Supermarket”, koju je mesecima pripremao. Mada su ga i ovom prilikom po milioniti put neki pitali „kako je to slikati Cecu”. Kad je neko, poput Miloša, jedan od naših najpoznatijih umetničkih fotografa, ispred čijeg objektiva su prošle silne poznate ličnosti, i takva znatiželja je razumljiva. Samo što je njemu dosadilo da o tome govori, jer lica ispred objektiva se menjaju a uvek je bitno samo jedno – napraviti dobru fotografiju.
Pitamo ovog tridesetogodišnjaka ko je kriv ili zaslužan za njegovu uspešnu karijeru, gde je radio i sticao iskustvo, da limu je neko bio uzor i ko ga je upućivao u tajne dobre fotografije.
– Kao i svakom umetniku, ideje dolaze same od sebe. To je jedan kreativni proces koji se dešava svakodnevno i u svakom trenutku. Inspiraciju nalazim na svakom koraku, u ljudima oko sebe, ulicama, vremenu… – kaže Miloš.
U galeriji smo primetili dosta njegovih crno-belih fotografija, iako bi se ovo možda moglo nazvati erom kolornih snimaka. Interesuje nas šta je po njemu dobra fotografija.
– Lično više volim crno-belu fotografiju.Ona u sebi sadrži određenu misteriju, jer mi svet ne vidimo crno-belim očima.
Profesionalac sam i smatram da, bilo kog posla ili angažmana se prihvatim, to mora da izgleda dostojno objavljivanja – odgovara.
Miloš Nadaždin je rođen u Beogradu i tu je završio osnovnu školu. Kada je pošao u srednju, preselio se u Bern u Švajcarskoj. Tamo je fotografiju izučavao kao glavni predmet. Već tada je znao, kaže, da će ona biti njegov životni poziv. Iako je po povratku u Beograd završio Filološki fakultet.
Usavršavanje još nisam završio i nadam se da nikad neću. Jer, onog momenta kada budem pomislio da nema dalje, značiće da je nastao problem – priznaje.
Mada je fotografija samo jedan trenutak u vremenu, Miloš se trudi da je učini večnom.
– Fotografija nikada neće izumreti i u skorije vreme ništa je neće zameniti. Može da izumre štampani medij, ali fotografijaće samo preći iz štampanog u digitalni oblik – uverava nas.
Svoj raskošni talenat ovaj mladi umetnik pre svega je dokazao na polju modne i umetničke fotografije, a široj javnosti skrenuo je pažnju kada je pre nekoliko godina uradio serijal izvanrednih fotografija za estradnu zvezdu Svetlanu – Cecu Ražnatović. Šta još snima i objavljuje?
– Prvenstveno sam modni fotograf i u opisu posla mi je saradnja sa poznatim ličnostima. Zbog njih se moj rad može videti ne samo u galerijama već i na omotima njihovih muzičkih izdanja, plakata, naslovnih strana.Ali, radim i modne kataloge, naslovne strane modnih magazina, modne editorijale …– podseća. Voli, kaže, da slika i za izložbe, i to fotografije velikih formata koje zauzimaju pola zida u nečijoj sobi.
– Volim da radim sve, jer upravo ta mešavina raznih poslova čini da sve bude interesantno i zanimljivo. Mislim da bi mi bilo dosadno da radim samo jednu vrstu fotografije. Takođe volim i velike formate. Naravno da mi imponuje kada vidim da moj rad zauzima mesto u nečijem domu ili radnom prostoru i oplemenjuje ga – iskren je umetnik.
I zidove svoga stana Miloš je ukrasio svojim fotografijama sa izložbi. Ali, ima i fotografije koje su radilei druge kolege.Dopada mu se da stavi na zid i fotografije sa putovanja. Njih takođe ima dosta, jer se uvek trudi da snimi divne predele koje poseti. Svaki put sebi kaže da više nikada neće tegliti svoj veliki i težak fotoaparat iuvek se prevari i ponese ga!
Mnogi smatraju da je skupa oprema preduslov za dobru fotografiju. On ne deli to uverenje.
– Naprotiv, smatram da je oprema sekundarna. Ulažem u opremu i mislim da je poželjno da bude kvalitetna da bi se tehnički uslovi ispunili. Ali je nebitno da bi se „uhvatila” emocija u fotografiji! – dodaje Miloš.
Ovaj veliki putnih je daleko stizao…
– Poslednje putovanje mi je bilo poslovno, putovao sam u Kan, Monako i Nicu. Obožavam da putujem. Posebno sam fasciniran Kubom. Raj na zemlji.Ali priznajem, voleo bih da živim u Rimu. Večni grad. Topao i bezgranično inspirativan.
Kada je neko umetnička duša, ne može ni bez muzike. Miloš sluša raznovrsne žanrove, a u poslednje vreme sluša novi album od Šade. Poslednji put je bio na koncertu KrisaRija i prilično se razočarao.
Inače, napominje da se trudi da vreme provodi sa ljudima koje voli i koje ceni. Samo se sa takvima i druži. Nema ih puno, ali su kvalitetni!
Uvažava svačiju kritiku, ali se ne obazire mnogo. Smatra da je vrlo teško napraviti razliku između dobronamerne i zlonamerne kritike, pa se i ne trudi. Mnogo više obraća pažnju na želje onoga koga slika.
– Uvažavam želju ako se radi o poslu. Ne libim se da napravim kompromis, ali i da posavetujem ljude. Mislim da je bitno da klijent bude zadovoljan, ali svakako ubacujem i svoje ideje i svoj lični pečat u sve što radim. Tuđe želje ne uvažavam samo kada radim fotografije za sebe ili za svoju izložbu – napominje.
Karijera
Fotografije Miloša Nadaždina su objavljivane u najpopularnijim modnim časopisima i izdanjima, jer se 2004. godine ozbiljno posveti tom poslu. Kroz objektiv je „video” gotovo sve zvezde domaće estrade od Cece Ražnatović, Zdravka Čolića, Željka Joksimovića, Aleksandre Kovač, do Nataše Bekvalac, Emine Jahović... Realizovao je kataloge za poznate modne kuće. I priredio prvu izložbu za svoju dušu i prijatelje pre dve godine, poput ove najnovije.
Sile mraka i svetlosti
Na dosadašnjim fotografijama Miloša Nadaždina navikli smo da vidimo mnoge poznate modne i estradne ličnosti. Međutim, tema njegove poslednje izložbe „After dark” bila je večita borba sila mraka i svetlosti. Na njegovim radovima predstavljena su obnažena tela vezanih žena i muškaraca. Šta ga je inspirisalo?
– U današnjem društvu nameće se pitanje da li smo kolektivno oboleli od takozvanog stokholmskog sindroma, a zaključak je da smo, ipak, prvenstveno taoci sebe samih. Usled slabosti karaktera čovek često bira lakši put – put identifikacije sa gorim. Racionalizacijom beži od odgovornosti i uljuljkuje se u komfor neaktivnosti. Kao metafora stege pojavljuje se ono što čoveku nameće društvo, ali i ono što čini samom sebi. I kad se potpuno ogoli one ostaju – kao simbol dobrovoljnog porobljavanja. Nažalost, čovek je veliki zaverenik. Polazi mu za rukom da sakrije istinu, ne samo od drugih, već i od sebe. Živi u iluziji ne shvatajući da ljubav isključuje strah, tamo gde ona postoji nema zahteva, očekivanja, zavisnosti. Tek kada to prihvati, oslobađa se svih iluzija i stupa u dodir sa stvarnošću.... – objašnjava autor sa filozofskog stanovišta.
napomena : tekst je u potpunosti preuzet iz dodatka MAGAZIN lista POLITIKA od 21.03.2010