Slobodan Janjušević, vlasnik "Kirka Suri" - Bez motike nema napretka!

Slobodan Janjušević (Foto: Suzana Obradović)

Dokazao je da su za njega "pare na drugom mestu" kada je pomogao radnicima u firmi čiji je vlasnik da naprave svoje kuće dok je on još živeo na trećem spratu fabrike. Rođeni Nikšićanin razbio je stereotip o lenjosti Crnogoraca kada je u studentskim danima radio po nekoliko poslova i "mašinac" završio za četiri godine. Dobrom organizacijom je postigao da ima slobodno vreme i za fudbal, tenis, pisanje, komponovanje, a i za provod u "Topčiderskoj noći", "Gradskoj kafani", "Sokolcu", "Proleću" i kafanama Skadarlije.

- Da bi čovek sve uspeo da stigne najvažnija je dobra organizacija. Prvo zaradi pare pa idi da se provodiš, a naš običaj je prvo tri rakije i svaka organizacija se zaboravi – kaže na početku razgovora za "eKapiju" Slobodan Janjušević, vlasnik beogradske kompanije "Kirka Suri", koja se bavi proizvodnjom kotlova i energetske opreme.

Janjušević kaže da je sve što ima ostvario svojom kreativnošću i radom, ali uz podršku cele firme jer je uvek bio spreman da sasluša ideje zaposlenih.

Kao Džon Vejn

U kaubojskim filmovima je našao inspiraciju za "spas stotine srpskih firmi", a prelomni trenutak da krene sa proizvodnjom je bio početak sankcija.

- Na "Partizanovom" stadionu igrali smo tenis i neko nam je javio "uveli su nam sankcije". Nisam znao šta to znači dok tona nafte nije dogurala 2.000 maraka. Otišao sam u Dimitrovgrad i u Pirot i tamo video da tovar drva na magarcu košta 20 maraka, a 3 tovara zamenjuju tonu nafte. Džon Vejn i Gari Kuper, koji su mi bili omiljeni glumci, ložili su lopatama kotlove lokomotiva, pa sam došao na ideju da pravim kotlove na drvo i otpad. Tako sam spasao stotine srpskih firmi jer se svaka investicija u kotao isplatila za 2-3 meseca – objašnjava Janjušević.

Kaže i da mu je ranije padalo na pamet da krene sa proizvodnjom ovih kotlova ali njegova ideja nije bila shvaćena jer je ruski gas bio veoma dostupan. Kada su u srpskim kompanijama čuli koliko se brzo isplati investicija u nove kotlove, u "Kirka Suri" su jedva stigli sve narudžbine da proizvedu.

- Kotao na drvo i ugalj koji je vredeo 50.000 maraka smo uradili za "Yuhor", a ta investicija se jagodinskoj kompaniji vratila za mesec i po dana. Tada smo i "Yumco" Vranje napravili kotao koji se loži drvima i krpama. Prvi kotao na biomasu sam napravio ’92. za "Rašku" Novi Pazar koji i danas tamo funkcioniše – kaže Janjušević.

(Foto: Suzana Obradović)

"Kirka Suri" danas ima oko 100 zaposlenih i više od 100 kooperanata. Janjušević kaže da nije brojao koliko radnika je uz njegovu pomoć napravilo kuće.

- Kod mene su pare vrlo važne, ali su na drugom mestu. Ja sam kreativac, ne znači mi da ja budem srećan sa punim džepom ako su svi oko mene nesrećni. Kuću u kojoj živim sam napravio pre 6 godina u blizini fabrike, a do tada sam živeo u fabrici, na trećem spratu sam imao stan. Pre nego što sam napravio sebi kuću, radnicima sam pomogao da naprave oko 20 kuća. Mi smo svi jedna porodica i međusobno se pomažemo.

Srbin iz Nikšića

- Ja sam Srbin, mada uvek kažem da sam Crnogorac iz Nikšića. Za mene su Crnogorci Srbi. Moj otac i đed su bili partizani, a moja majka iz velike čuvene porodice Kujović koji su čuvali Dražu Mihajlovića, svi su bili četnici i posle otišli za Ameriku, tako da sam slušao priče sa obe strane.

Sa 17 godina, posle završene gimnazije u Nikšiću, došao je u Beograd što mu je bila velika želja - "kao i većini Crnogoraca".

- Bilo je teško kad sam došao. Radio sam dosta, istovarao sam ugalj, u gradskom saobraćajnom sam radio neke statistike. Uvek sam imao 3-4 posla. Vredan sam na familiju sa majčine strane. Na fakultet nisam išao, ali sam dosta učio desetak dana pred ispit i uspeo sam da završim fakultet u roku – kaže Janjušević.

Prvi čovek "Kirka Surija" se prisetio prvih žurki koje je on organizovao na Mašinskom fakultetu, na kom se i danas studenti provode.

- Ja sam prvi doveo Arsena Dedića u Beograd. Pravili smo čuvene igranke sa po 2.000 ljudi u holu "mašinca". Igrao sam fudbal u ekipi fakulteta. Kad nismo imali patike, koje su bile skupe u to vreme, igrali smo bosi.

Kaže da mu je u Beogradu sve bilo lepo jer je glavni grad tadašnje zajedničke zemlje obožavao.

- I devojke su mi bile lepe. Zabavljanje je bilo romantičnije nego danas. Nismo mogli tek tako da priđemo nekoj devojci. Po 2-3 meseca "oguliš" cipele dok stigneš do poljupca, ali i u tome je bilo lepote.

Sa diplomom Mašinskog fakulteta zaposlio se u kompaniji "Minel Kotlogradnja" gde je promenio nekoliko funkcija.

- Dve i po hiljada radnika me je ’86 izabralo za direktora. Preporodio sam firmu za tri godine, ali su tadašnjem režimu smetali sposobni ljudi.

Sa 44 godine je otišao iz "Minela" na nekadašnji fakultet gde je u podrumu u radionici smišljao patente.

- Za jednu američku firmu sam radio razmenjivače toplote. Sam sam zavarivao cevi i druge poslove obavaljao. Dosta sam zaradio za godinu dana. Onda sam došao u Krnjaču, noge mi upale do kolena u blato. Ceo prostor sam sredio i tu podigao "Kirku".

(Foto: Suzana Obradović)

Ostvaren srpski san

Za Janjuševića je najveći uspeh to što je "Kirka" posle 20 godina rada postiže odlične rezultate i u Evropi.

Smatra da čovek ne može da bude kompletna ličnost ako ne radi posao koji voli.

- Hoću da napravim fabriku suvih šljiva kod Prokuplja, termoelektranu na drvo, toplanu koju ću da koristim za sušenje šljiva. Projekat je vredan 11 mil EUR, a suve šljive ćemo da izvozimo u Rusiju – govori o planovima Janjušević.

Radi 12 sati dnevno, jedini slobodan dan je nedelja koja je rezervisana za njegove dve kćerke i unučad.

- Na nedeljnom ručku uživam sa porodicom. Ostalim danima se obično odmorim posle ručka kada volim da odspavam pola sata, ali često u ponoć radim kao da je jutro. Moje pravilo je – kad si umoran lezi, to mi je možda sa crnogorske strane.

U slobodno vreme komponuje pesme, piše knjigu "Ostvariti srpski san"...

- Pišem, ali samo za sebe, a pesme koje komponujem pevam prijateljima. Ranije sam igrao tenis a sada više radim vežbe kod kuće. Najviše volim da se odmorim u bašti, ne volim nigde da putujem na odmor. Imam kuću na obali u Herceg Novom ali nisam tamo otišao 7 godina, ni u Nikšiću nisam bio od kad se Crna Gora odvojila.

Sanjao je da vidi Ameriku, pa je u Njujorku proveo nekoliko meseci pre 25 godina.

- Volim njihov smisao za biznis i nekadašnji američki sistem. Volim da gledam američke krimi filmove jer u njima pravda pobeđuje. Na televiziji ponekad pogledam "Selo gori, a baba se češlja" jer je reditelj ušao u dušu našeg naroda.

Kaže da je u "Gradskoj kafani" u kojoj je često pevao Dragan Stojnić imao svoj sto, a čest gost kao mladić je bio i "Topčiderskoj noći". Omiljenu pesmu "Što se bore misli moje" je kasnije poručivao, a i sam pevao, u Sokolcu, "Proleću", kao i kafanama Skadarlije.

- Pesmu "Što se bore misli moje" su u svim kafanama svirali kad ja uđem. To je lepša pesma od "O sole mio", to je arija koja pokazuje srpsku dušu. Za nju je reči napisao knez Mihajlo Obrenović.

Danas u kafane retko zalazi, tamo je uglavnom kad mu dođu strani poslovni partneri. Obično ih ugosti u restoranu "Ušće" pre svega zbog prelepog pogleda na Kalemegdan.

Žao mu je što mladi ljudi odlaze u inostranstvo da traže posao. Rešenje vidi u dobrom privrednom ambijentu koji bi trebalo da obezbedi država.

- Potencira se da su Srbiji potrebni giganti. Našoj zemlji treba što više manjih firmi. Svuda su zemlje prosperirale gde ima 80 % malih firmi. Filozofija da je potrebno što više usluga je pogrešna, jer se ne može bez proizvodnje. Bez motike nema napretka.

S.O.