Ljubinka Klarić, glumica - Uvek treba prekinuti kad je najlepše

Ljubinka Klarić (Foto: mozzart sport)

Na isti način kako je otišla, prema mnogim mišljenjima srpska glumica sa najlepšim očima, odlučila je u trenu da se vrati u Beograd i ogrejana kalifornijskim suncem ponovo zablista na "daskama koje život znače", a ubrzo zatim i pred televizijskim kamerama.

Pažnju publike na neosporni talenat Ljubinka Klarić, sve popularnija glumica srednje generacije, prvi put je skrenula rolama u filmovima "Normalni ljudi", "Ringe raja" i "T.T. Sindrom". Prethodno je u velikom stilu osvojila simpatije beogradske pozorišne publike, da bi u jeku aplauza koje je dobijala iz predstave u predstavu pre nekoliko godina iznenada "spakovala pinkle" i otputovala u Los Anđeles. Američki san nije joj se dogodio, ali jeste rođenje sina Koste koji je postao centar njenog univerzuma. Da bi zatim usledio impulsivni povratak u beli grad na ušću Save u Dunav.

Na isti način kao što je otišla, prema mnogim mišljenjima srpska glumica sa najlepšim očima, odlučila je u trenu da se vrati u Beograd i ogrejana kalifornijskim suncem ponovo zablista na "daskama koje život znače", a ubrzo zatim i pred televizijskim kamerama.

Po ustaljenom običaju kad je rubrika "Tiket uz kaficu" u pitanju, na početku razgovora gošću smo upitali može li da se pohvali kakvim sportskim podvizima iz mladosti...

– Rođena sam u Pančevu, ali smo brzo prešli u centar Beograda u Ulicu Admirala Geprata. Jeste da je bio asfalt na sve strane, ali smo mi, deca ipak nalazili prostor gde ćemo se igrati. Iskrena da budem, nikada nisam bila neki naročito sportski tip. Jednostavno, bila sam neupotrebljiva kad su se pravili timovi za neki sport, a-ha-ha – započinje Ljubinka Klarić razgovor za MOZZART Sport.

Jesi li, uprkos svemu, bila uporna i nešto pokušala da treniraš malo predanije?

– Jesam, prilično ozbiljno sam trenirala umetničko plivanje i ako se dobro sećam, trajalo je to oko tri godine. E sad, nije to bilo nešto bogzna koliko uspešno, ali mi je prijalo. Milica Todorović, mislim da se tako zove jer ipak je to davno bilo, trenirala nas je s mnogo elana. Kako god, na kraju sam odustala od tog sporta, pošto sam shvatila da nikako ne možemo zajedno. Pokušavala sam nešto i s gimnastikom, međutim, ni tu se nisam predugo zadržala.

Kada si u sebi prepoznala buduću glumicu?

– Prvo sam kao srednjoškolka vrlo ozbiljno planirala da upišem Likovnu akademiju, da bi se posle izvesnog vremena ispostavilo da nisam baš dobro procenila svoj slikarski dar. E onda sam bila usmerena ka amaterskom pozorištu "Des" s Novog Beograda. Spletom okolnosti, tamo nisam previše ostala, jer sam donela odluku da upišem FDU i stoga sam počela da se pripremam za prijemni. I, bogami, primili su me već u tom prvom pokušaju.

S kim si sve bila na klasi?

– Sa Gordanom Kičićem, Bobom Latinović, Mihailom Lađevcom, Mihailom Jovanovićem, Dinom Prelević, Hanom Jovčić. Hm, bila je to baš dobra klasa.

U kom periodu studija si počela da brineš hoće li u tako jakoj konkurenciji biti posla i za tebe?

– Iskrena da budem, nikad nisam brinula zbog toga jer sam već na trećoj godini počela da radim. Iz tog razloga sam i kasnila s diplomiranjem, pošto sam kao apsolvent napravila nešto dužu pauzu. Dakle, odmah sam dobila uloge u pozorištu Duško Radović i Narodnom pozorištu, tako da sam imala sreću da me problem s čekanjem uloga jednostavno mimoiđe.

Ta vrsta sreće veliki broj tvojih kolega ne pogleda. Koliko su "čuveni" klanovi odgovorni za to?

– I dalje ne verujem u te klanove i smatram kako je ta priča postala pomalo izvikana. Uostalom, ako se okupila neka ekipa glumaca koja dobija, a danas se sve vrti oko novca, zašto bi se taj tim koji pobeđuje menjao. Dobro, uvek postoji mogućnost angažovanja pojačanja, pre svega u liku mladih glumaca i na njima je da pruženu šansu iskoriste na najbolji mogući način.

Kako održavaš glumačku formu?

– Poslom, kako drugačije! Što je čovek iskusniji, to je sve slobodniji u onome što radi i samim tim postaje bolji profesionalac.

Zašto si u vreme kada si imala najviše posla i uživala najveću popularnost donela odluku o odlasku u Ameriku?

– Sve se dogodilo nekako spontano... Znate kako… Uvek treba prekinuti kad je najlepše. Previše sam nekako igrala u to vreme, previše je bilo uloga i predstava što je na kraju dovelo do prezasićenja. Jednostavno, stekla sam osećaj kako je tu više bilo kvantiteta nego kvaliteta i iz tog razloga sam rešila da napravim pauzu. I tako život me odveo na neku sasvim drugu stranu, pravo u Los Anđeles.

(Foto: mozzart sport)

Kako ti je bilo u Kaliforniji, šta ti se najviše dopalo?

– Divno mi je bilo, a prvenstveno mi se dopala klima koja je naprosto fantastična. Nije mi trebalo previše vremena da bih uvidela da su Amerikanci uspostavili takav sistem i zakone koji oličavaju jednu veoma ozbiljnu državu. Možda ću se jednog dana i vratiti tamo, samo, prethodno neke stvari treba da se izdešavaju u mom životu.

Posle izvesnog vremena željna Beograda i glume vratila si se u Srbiju. Da li je bilo treme pred izlazak na scenu u "povratničkoj" predstavi?

– Koliko god da je ta Amerika divna, trenutak da tamo ostanem nije bio dobar. Što se tiče treme vezane za povratak u Beograd i na scenu, one treme u fazonu "jao, šta ću sad, dugo sam odsustvovala" – toga nije bilo. Jednostavno, imala sam nekakav osećaj da iz Beograda nisam ni odlazila. A vratila sam se sa predstavom "Sviraj to ponovo, Sem" koja se s dosta uspeha igra već četvrtu-petu sezonu i u kojoj naprosto briljira moj kolega Marko Živić.

Brojni gledaoci RTS-a su te zavoleli kroz lik učiteljice Dunje u seriji "Moj rođak sa sela". U kakvom sećanju ti je ostalo snimanje tog projekta i druženje s kolegama?

– Prvi serijal sam snimala pre nego što sam otišla u Ameriku i sve je bilo super, dok se drugi radio nekih godinu dana posle mog povratka. Jeste da je bilo naporno, prvenstveno iz razloga što je sve rađeno filmskom tehnikom, a što nije slučaj u mnogim našim serijama. Svi smo dali sve od sebe i kvalitet nije mogao da izostane, o čemu najbolje govori rekordna gledanost.

Koliko ste imali vremena za druženje između kadrova, ipak je bilo dosta razdvojenih scena?

– Jeste, ali je bilo i grupnih, kao prilikom venčanja kada smo gotovo svi bili na okupu. I tom prilikom smo se za vreme pauz, igrali kao deca, izmišljali smo raznorazne društvene igrice kako bismo se zabavili i na taj način prekratili vreme dok se ponovo ne uključe kamere.

U slobodno vreme, verovatno pokušavaš da sustigneš sina Kostu?

– A-ha-ha, upravo tako, za njim sam u neprekidnoj jurnjavi i zato mi uopšte ne treba nekakvo rekreativno bavljenje sportom. A što se mog sina i sporta tiče, on ima takvu građu i visinu za svoje godine da je sasvim moguće da će jednog dana postati dobar košarkaš. Istovremeno, sve više primećujem da pokazuje sklonost prema muzici, tako da postoji realna mogućnost da postane uspešan sportista koji svira neki instrument. Videćemo.

Imaš li neka omiljena gradska mesta za izlaske?

– Sve dok mi Kosta malo ne odraste, moj život će se odvijati po onoj matrici "kuća-posô"!

Postoje li TV sadržaji koji ti mogu zadržati pažnju?

– Praktikujem da odgledam informativne emisije, a obavezno "Utisak nedelje" Olje Bećković i "Da, možda ne" , Olje Kovačević, kao i kablovsku televizija, tačnije program TLC koja je potpuno otkrovenje za mene.

Pomenula si da pratiš informativne programe. U kojoj meri se trudiš da budeš upućena u srpske, političke zgode i nezgode?

– Politika je naša svakodnevica i zato jednostavno moram da znam šta će otprilike biti sutra. Drugačije se ne može, pošto su kod nas te informacije odavno postale pitanje života i smrti. Eto, zbog čega je neophodno biti upućen u naša politička dešavanja.

(Foto: mozzart sport)

Da li si za vreme boravka u Los Anđelesu ugrabila vremena da skokneš do Las Vegasa?

– Jesam, naravno. Posetila sam to čudo od grada i potrošila 10 dolara na nekoj od onih brojnih slot mašina. Eventualni dobitak svakako bi me obradovao, međutim, mnogo više sam bila fascinirana lepotama Las Vegasa.

TRUDNICA U AMERICI JE KAO SVETA KRAVA

Sina Konstantina si rodila u Americi. Kakav si tretman uživala kao trudnica?

– U Americi je trudnica kao sveta krava. Jeste da nikad nisam bila trudna u Srbiji, ali znam da je tamo potpuno drugačiji odnos prema budućim majkama. Žena koja nosi dete je za njih neko vrlo poseban i dobija sve što zaslužuje, dok je ovde kod nas odnos tipa "ko ti je kriv što si trudna, šta me briga za to"! U pojedinim medijima je plasirana informacija da sam se porodila u bolnici u kojoj se porodila i Andželina Žoli. Istina je da su se u mojoj bolnici porodile neke druge glumice, ali ne i Andželina.

LUNA PARK ZA SMEH I SUZE

Intervju s Ljubinkom Klarić uradili smo nekoliko dana po premijeri predstave "Luna park" u BDP-u koja je nastala po scenariju Aleksandra Jugovića, direktora SPO i narodnog poslanika.

– Imam utisak da smo i mi glumci i publika koja je u velikom broju došla na premijeru bili iznenađeni. Znali smo da je predstava kvalitetna, ali ipak nismo očekivali tako dobru reakciju. Zaista je bilo sjajno, smenjivali su se naizmenično smeh i suze, tako da sam sigurna da će beogradski ljubitelji pozorišta i ubuduće puniti salu i da će po spuštanju zavese imati o čemu da razmišljaju – izjavila je Ljubinka Klarić.

Piše: Milorad Plazinić

izvor :