Sonja Sigulinski, vlasnica kompanije "Wis" - Postoje ljudi koji prave tragove u snegu, i oni koji za njima puze

(Sonja Sigulinski)

I dok neki kroz život koračaju putem bez prepreka, njoj se zakomplikovalo sve što je moglo. Ipak, kad god bi stigla do zida, kada je mislila da nema dalje, vrata su se otvarala. U životu žali jedino što je ostala u Srbiji, jer bi sa onoliko truda i rada koliko je uložila, negde drugde živela lagodnijim životom. Volela bi da upozna Janoša Mesaroša, a najvećom uvredom smatra kada joj neko pokloni sat.

Sonja Sigulinksi, direktorka je kompanije "Wis", koja se bavi konsaltingom u oblasti aparativne kozmetike i vlasnica spa, velnes i kozmetičkih salona u Beogradu i Subotici. Rođena je u Vršcu. Slučajno. I to dosta ranije. I uvek kada se pokrene priča o tome kako opstaje, ona se vraća na te dane. Posle porođaja, njenoj majci su rekli da je nosi kući "pa ako je za život, preživeće".

- Spakovala me je u neko ćebence i vozom donela kući. I eto, opstala sam - priseća se sagovornica "eKapije".

Lavica. I u horoskopu, a čini se i u životu. Kaže da u glavi stalno ima svoj cilj koji je gura napred.

Na fakultet su je ispratile majčine reči "E Sonja moja nit’ si lepa nit’ si pametna, pa završi bar taj fakultet". Sve ono što je kasnije uradila demantovalo je njenu majku, a iako je o lepoti nezhvalno govoriti, za Sonju Sigulinski sa sigurnošću možemo reči da je žena koja zrači.

(Sonja sa mamom 1964. godine)

U Beograd je došla da studira tehnologiju. Posle 2-3 godine, trebalo je da bira da li će na tehnologiju vode ili prehrambenu tehnologiju, i tada je shvatila da je to ne interesuje. Kako je u to vreme u Novom Sadu otvorena katedra za farmaceustski inženjering, prešla je tamo i nastavila studije koje su ipak bile bliže njenom stvarnom cilju. Od farmacije ju je više interesovala kozmetika, tako da je još na poslednjoj godini studija, u Sarajevu, završila još jednu srednju školu, i to medicinsku, smer kozmetikologija.

Na kratko je otišla u Nemačku, završila nekoliko obuka na engleskom, a upravo je tamo bilo mesto gde su veće kozmetičke kompanije birale svoje distributere ili svoje radnike. Sklopila je ugovor sa nemačkim proizvođačem kozmetičke opreme i sa njima jako lepo sarađivala narednih 18 godina.

Iako je to bilo doba sankcija, embarga, puno je radila i rezultati nisu izostali. Kada je ojačala, uz punu podršku porodice otvorila je svoj salon i nastavila sa distribucijom i ličnom edukacijom. Kaže da je puno učila i na taj način se pronašla u svetu aparativne kozmetike. Interesovali su je laseri, napredna i inovativna tehnologija.

Prva vrata

U jednom momentu, kako to uvek biva, otvaraju se novi putevi. Radeći za jednu mađarsku kompaniju, otišla je na sajam u Dizeldorf kao izlagač. Tamo je videla novu tehnologiju jedne izraelske kompanije. U pitanju je bio aparat za svetlosnu terapiju. Poželela ga je, ali nije imala dovoljno para.

- Onda me je jedan gospodin, direktor te kompanije, pozvao telefonom, objasnio da je video moj CV i uočio moju zainteresovanost za tu tehnologiju. Ponudio mi je besplatno aparat, a da ga ja kroz zaradu na tržištima bivše Jugoslavije isplatim.

Ponudu, iako je došla od čoveka koji je nikada uživo nije video, prihvatila je kao savršen izazov, a kasnije se ispostavilo da je ta tehnologija pokazala odlične rezultate i da je ta izraelska firma ("Radiancy") bila lider u inovativnim tehnologijama.

Taj gospodin je i dan danas njen veliki prijatelj. I kada je otvorio drugu kompaniju - "Pollogen", ona je radila za njega, bila je zadužena da pokrene tržište u Bugarskoj, pa u Rumuniji, zemljama koje su se spremale za ulazak u Evropsku uniju. Njihova uspešna saradnja i veliko prijateljstvo još traje.

Bez kompromisa

Kompanija "Wis", na čijem čelu je naša sagovornica, postoji 25 godina. Danas je to firma sa renomeom, jer nikada nisu bili vođeni željom za brzom i velikom zaradom. Kaže da je u Kini videla način testiranja medicinske opreme, i direktno čula od njihovih inženjera da je oprema namenjena izvozu najčešće samo komercijalna laž.

(Sonja, treća s leva)

- Ugled smo sačuvali i opstali smo jer uvozimo samo najbolje, biramo one kupce koji znaju da cene našu kvalitet i sigurnost, a za uzvrat garantujemo kvalitetnu obuku i servis.

Sonja Sigulinksi otvoreno kaže da je bilo teških godina u poslovnanju. Ipak drži se jevrejskog stava da svaki sto ima četiri noge.

- Tako i u poslu morate imati 4 sigurna oslonca. Jedna noga može da se izmakne, ali još uvek neće ništa pasti...

Vremenom su uz distribuciju tehnologije, uveli edukaciju, uvoz i trgovinu preparatima i proizvodima namenjenim profesionalcima, što se po njihove rezultate pokazalo kao dobar poslovni potez.

Kaže da je najveća razlika u poslovanju, što je nekada trebalo robu prodati nekome ko ima, dok se danas prodaje nekome ko nema novca.

Srodna duša iza drugih vrata

Vlasnica kompanije "Wis" kaže da su joj se druga "životna" vrata otvorila na sastanku distributera u Nemačkoj. Tada je pored nje sela žena koja joj je bila dosta slična.

(Sonja i Ayla Canova)

- I to me je jako nerviralo. Jedan dan ja obučem belu košuju, kad i ona obuče košulju. Ja dođem u pepito suknji, ona u pepito sakou.

A onda je toj gospođi ispao telefon u vodu, i Sonja joj je ustupila svoj na nekoliko dana.

- Zahvalila se, ali vidim ja da joj je nešto neprijatno. Bilo je to vreme sukoba na Kosovu. Verovatno zbog toga, odmah kada smo se upoznale rekla mi je da je ona Albanka, ali koja živi u Turskoj. Rekla sam da sa tim nemam problem.

Od toga dana Sonja je, kako voli da kaže, našla svoju srodnu dušu. Ispostavilo se da Ajla i ona vrlo slično misle, da su imale sličan život u odlučujućim momentima, slične navike i iste želje. Počele su i da zajedno rade. Ajlino iskustvo i tradicionalni osećaj za trgovinu i Sonjin instinkt i znanje pokazalo se kao odlična kombinacija...

- I onda je počeo osećaj da ja ne mogu da budem mirna dok ne znam da je i ona mirna. Taj osećaj sam ja imala samo sa svojom decom. To je osećaj da vas pitanje "Kako si" koje ništa niti daje niti rešava, može da smiri, jer znate da negde daleko neko misli na vas.

Danas, na primer, zajedno drže predavanja u Turskoj. Jedna počne, druga nastavi. Dve glave bolje misle, kaže Sonja.

U životu ništa ne moraš

- Neki ljudi imaju sreću da idu samo pravo i da im se vrata otvaraju. Meni su se vrata otvarala kad sam već došla do zida.

Smatra da ima izraženo žensko čulo, srećna je da se odlepila od onoga: "Novac po svaku cenu" , jer "neki novac jako puno košta". Želi da radi samo ono što voli.

- Meni je otac govorio: "Sve dok je neko uspeo da bude bogat, taj neko možeš da budeš i ti". Kada sa tim živite i radite, uopšte nije bitno koliko para sada imate, jer naučite da shvatite da ste bogati.

Volela bi da upozna slikara Janoša Mesaroša jer je prvi od koga je čula " ja u životu ništa ne moram". I zbog toga što je on došao do onog nivoa da radi ono što želi, da nigde ne žuri, i da uopšte nije važno da li pije kafu u Novom Sadu ili Monmartru.

Naša sagovornica ne nosi sat i najveća uvreda za nju je kada joj neko pokloni sat.

- Šta hoće time da mi kaže: da prolazi vreme ili da kasnim? Sve ima svoje vreme i bez sata!

Kada se osvrne unazad, kaje se jedino što je ostala u Srbiji. Jer umorna je od borbe i ubeđivanja u nešto što bi trebalo da bude normalno.

(Na degustaciji u vinariji "DiBonis")

- Ostala sam verovatno zato što sam ovde dovoljno lepo živela i zato što su tu ljudi koje volim. Nije lako kada odete u drugu državu i kada na početku, ma gde bili, uvek treba da budete građanin drugog reda.

U sudbinu veruje, ali na malo drugačiji način: - Moja sudbina je moj karakter, ja nemam čega da se bojim.

Volela bi da neko izmisli čip sa turskim i hebrejskim jezikom i da joj stavi u glavu, ne da ih tako uči, već da ih odmah zna, jer za učenje trenutno nema vremena. Za sada govori "samo" engleski, nemački, mađarski koji joj je u životu puno puta pomogao. Ponosna je što u sebi nosi deo austrougarske kulture, istorije. Na jeziku je oštra, uvek govori ono što misli, i kaže da nikada, na primer, ne bi mogla da bude diirektor javnog preduzeća.

Sonja ima dvoje dece. Ćerku Saru koja ima 22 i sina Davida koji ima 18 godina.

- Njima sam uspela da objasnim da ne treba da prave grešku kao ja, pa sam predložila da se dalje školuju u Sloveniji. Mislim da je Slovenija u ovom momentu moralno čistija.

Nikada svojoj deci nije glumila neku idilu, jer smatra da nema idile dok je sam ne napraviš. Ipak, koliko god da se trudila i "vukla" napred, ne žali, jer "postoje ljudi koji prave tragove u snegu, i oni koji za njima puze".

Jelena Đelić