Branimir Brstina, glumac i novi direktor "Ateljea 212" - Treba živeti i kad novca nema dovoljno

I sam sam bivao nestrpljiv i nerazuman, a sad dajem sve od sebe da ljudima pružim mogućnost da rade, kaže poznati glumac i novi direktor "Ateljea 212".

Dugi niz godina Branimir Brstina nije davao intervjue iz ličnih razloga, a sada, kako kaže, za dobrobit pozorišta na čijem je čelu taj lični momenat potisnuće u drugi plan.

- Sve što je bilo dobro ostaće po starom - rekao je na konferenciji za novinare u "Ateljeu 212", ističući kakvi su ljudi vodili taj teatar i napominjući da je njegova prethodnica Ivana Dimić za nešto manje od dve godine uspela da tu kuću izbavi iz velikih problema u kojima je bila kada je ona sela u upravničku fotelju.

Došli ste na predlog kolega?

- Da, to dodatno obavezuje da čovek radi ozbiljno, odgovorno, posvećeno sa jedne strane i sa druge, kako je govorio moj vrsni profesor Minja Dedić, "veselo, bodro i umetnički".

U "Ateljeu" ste više od tri decenije?

- Tačnije 32 godine. Moj prvi susret sa "Ateljeom" bio je sada već daleke ‘77-78. godine. Došao sam da gledam predstavu "Čudo u Šarganu" Ljube Simovića u režiji Mire Trailović. Na blagajni je pisalo "karte su rasprodate", a u blizini pozorišta tapkaroši su ih prodavali. Bilo mi je tada 17-18 godina i bio sam uzbuđen i ushićen ušavši u pozorište. I danas sa 54 sa istim žarom kročim u "Atelje 212".

Niste li se i pre mesta upravnika borili za to pozorište?

- Jesam. I nastavljam. Nisam u tome bio usamljen, već je tu bilo puno kolega. Nije teško ni nelogično boriti se za "Atelje", nit‘ treba objašnjavati čime sve ovo pozorište to zaslužuje.

Formirali ste dva nova tela, umetničko veće i stručni savet?

- Verujem da će to doprineti boljitku, umetničko veće čine ljudi iz kuće, a stručni savet relevantna imena ljudi sa strane.

Kao upravnik verovatno ćete nastaviti da igrate stare uloge, a hoćete li raditi nove?

- Teško je vremenski precizno odrediti, ali mislim da mi je potrebno oko godinu dana da se bavim ovom značajnom, teškom ulogom upravnika da bi se, što bi se reklo, uhvatio korak. To traži potpunu posvećenost, tako da verovatno u narednih godinu dana neću raditi nove uloge, odnosno predstave.

Koja je Vaša upravnička vizija, a koji je najveći problem?

- Pokrenuti ljude da rade, biti strpljiv, razumeti ih... I sam sam bivao i nestrpljiv i nerazuman, a sad dajem sve od sebe da ljudima pružim mogućnost da rade, da nađu ispunjenje, učiniti ih bitnim, ukazati im poštovanje... Problem je, naravno, novac. Ali i kad novca nema dovoljno, treba živeti, raditi... Kada se radi, kad se nešto dešava, onda se rađaju i ideje, a iz njih nastaju novi koraci… Ako se samo svađa, kuka i pati, teško da se nešto dobro iz toga može izroditi. To, naravno, nikako ne znači da ćemo obezvrediti svoj rad, obesmisliti ga radeći ni za kakav novac. Očigledno je da ću kao upravnik morati da uložim mnogo više rada i napora nego što sam mislio.

Ne znam da li zvanično ili nezvanično, ali malopre ste rekli da se niko ozbiljno i nije kandidovao za taj posao?

- Da sam sreo takvog, lično bih ga nagovarao.

Tri nova projekta koja ste najavili navode na pomisao da je Vaš koncept angažovanje mladih reditelja?

- Deo koncepta, ako baš hoćete. Nije to ništa novo, "Atelje" je u svojoj istoriji često otvarao vrata mladima, prihvatao njihov senzibilitet.

DUG 18 MILIONA

Kako smo čuli, račun je na pozitivnoj nuli, ali postoji i 18 miliona duga, odnosno budžetskog prekršaja?

- To je dug, odnosno budžetski prekršaj iz ranijeg perioda, nešto što je Ivana Dimić nasledila kada je došla za upravnicu. Nadležni se time bave, a kada će se i kako rešiti, videćemo.

ZVUČNA IMENA

Umetničko veće "Ateljea 212" čine: Gorica Popović, Dubravka Mijatović, Nebojša Ilić, Isidora Minić, Branka Šelić, Gordan Kičić i Gordana Goncić, a članovi Stručnog saveta su: Egon Savin, Miki Manojlović i Milena Marković.

NOVI PROJEKTI

Do kraja godine "Atelje 212" planira tri projekta; polovinom novembra premijeru "Ožalošćene porodice" Branislava Nušića u režiji Marka Manojlovića, zatim "Volvo kamioni" po romanu Erlenda Lua u režiji mlade Maje Maleković i "Kazimir i Karolina" Edena fon Horvata u režiji Snežane Trišić.