(Magazin) Villa Belvedere - bajka iznad Zemuna

Kad se ljudi slože, kao porodica Bulatović, onda i obična kuća na zemunskoj Kalvariji može da se preobrazi u vilu s negovanim parkom za maštanje i – izdavanje soba

Kada je sve počelo, i kako je od porodične kuće nastala luksuzna vila apartmanskog tipa www.villabelvedere.rs , pričaju nam mlađi članovi porodice Marija i Vladimir, ekonomisti po zvanju.

Iako već roditelji odrasle Nede koja završava filološku gimnaziju, izgledaju kao njeni nešto stariji drugovi, studenti. Ekonomiju su završili odavno, Vlada je bio zaposlen u „Ktitoru”, Marija u firmi „NiCko”.Vuklo ih je i nešto novo, zajedničko, a to je tek trebalo smisliti i preduzeti.

Za početak, imali su u Zemunu, visoko na bregu, zajedničku kuću sa čije se kule, kao na dlanu, video ne samo deo Zemuna i Novog Beograda, već i Kalemegdan, Ušće, čak i centar grada... Divota prava, sem kada duva košava... Sagradio ju je Vladimirov otac pre 15 godina, kad su se njih dvoje uzeli. Uselili su se sa tek rođenom bebom i tu živeli pet godina a onda se preselili u stan na obali Save. Kuća na bregu postala im je kao vikendica, gde su svraćali radi druženja s porodicom, uživanja u ćarlijanju povetarca i lepom pogledu.

U razgovoru sa prijateljem i kumom Nenadom Kovačevićem, koji se bavi turizmom, Vladi se rodila ideja da se od „kuće s pogledom“ napravi vila sa sobama za iznajmljivanje. Posle „diplomatskih“ pregovora sa roditeljima i oni su ideju prihvatili i – prvi zid je mogao da padne. Neke su unutar kuće srušili, neke podigli, napravili još poneko kupatilo. Od ideje do realizacije proteklo je svega nekoliko meseci. Od marta do oktobra. Imali su nešto stilskog nameštaja i slika – originale, ulja na platnu, u bogatim zlatnim ramovima, koje sada krase zidove holova i soba, a tu je i replika starog radio-aparata, veliki drveni starinski sat, lampe u tifani stilu. Sve je uglavnom domaći proizvod pa i dokupljeni nameštaj od mahagonija za sobe i itisoni, debeli da se noga ugane kad u njih do članka upadne, ali utisak komfora je potpun.

Pošto su svi detalji ukomponovani do perfekcije, pitamo koji im je enterijerista u tome pomagao. Tajne nema, i to je delo porodičnog tima, počev od Vladimirovog oca završno sa Marijom. Za sitni inventar, tipa pepeljara, kašičica, i šoljica, bili su zaduženi mlađi članovi porodice. Kako je svako imao nešto što mu se najviše dopada, sitne čarke su premostili podelom „resora“. Tako je recimo Vladina majka imala presudnu reč u biranju zavesa i draperija i tu joj se niko nije mešao. Iako sve izgleda lako, dilema je bilo mnogo – koje posuđe kupiti, kako ga uklopiti sa stilom nameštaja. Mali detalji – velika glavobolja, ali uspeli su. A onda – gosti. Kako ih dovesti?

Kao svi moderni ljudi, setili su se Interneta i postavili svoj sajt, što je dovoljno da se za njih zna.

Njihovu vilu sem već pomenutogvidika krasi i osećaj luksuza, ušuškanosti i intime, što je za poslovne ljude, uglavnom Slovence i Austrijance, pravi melem za dušu. Kad im gosti zatraže mirniju sobu, slatko se nasmeju, jer se kod njih, sem cvrkuta ptica i ambijentalne muzike, ništa drugo i ne čuje. Prisećaju se s osmehom i početnih zgoda pa i one kada je jednom njihovom, sada već stalnom, gostu apartman rezervisala sekretarica koja im je poslala pogrešan datum dolaska. Čovek stigao kasno noću, vrata kapije ispred vile zaključana. Vladimir kod kuće u blaženom snu, kad, zove ga otac i kaže da neki čovek u „saabu“ krstari Zemunom i traži njihovu vilu. Iz papuča je uskočio u auto, pa u potragu za njim. Na sreću, našao ga je i smestio.

(Marija i Vladimir Bilatović)

Drugi je problem što zadovoljni gosti kriju od drugih da im je kod njih lepo, kako bi u svakom trenutku u maloj vili sa svega pet soba imali mesto, pa im propada najbolja reklama – od usta do usta.

Spadaju i među malobrojne koji su pet frendli, za male rase, kakva je i Milica, njihova ljubimica i maskota rase ši cu. Tako gost može da odsedne kod njih sa svojim ljubimcem – ukoliko Milica „dopusti“, ali sudeći po njenoj miroljubivoj i umiljatoj naravi, ni tu problema nema.

Njihov radni dan traje 16 sati, jer rade sve, od prijema gostiju i pića dobrodošlice – a vole, brate, našu rakiju i vino – preko administrativnih poslova, nabavke kafe, pića i svežeg voća do brige ima li dovoljno čistih peškira. Njihov porodični život ipak ne trpi, jer su zajedno. Uskoči i Vladimirova mama, i pomogne kad je neophodno. Vila i jeste pravljena s ciljem da se posluje zajednički, na duge staze, pa očekuju da će ćerka nastaviti započetu porodičnu tradiciju. Zasad se čini da će biti tako, mada se sa decom nikad ne zna.

autor teksta : Nađa Orlić

napomena : tekst je u potpunosti preuzet iz specijalnog dodatka MAGAZIN www.politika.rs od 17.05.2009