Od gradske devojke do stočara i preduzetnice

Preduzimljivost, upornost, kreativnost i rešenost su odlike žena sa sela koje govore svojim delima. One su supruge, majke, predano rade u domaćinstvu, organizuju i vode poslove, zarađuju novac. Jelena Ivanović iz Krćevca kod Topole opredelila se za uzgoj koza i pravljenje kozjeg sira.

Jelena Ivanović je završila Poljoprivredni fakultet u Zemunu, odsek za melioraciju zemljišta. Živi i radi u selu Krćevac kod Topole (Oplenačke), gde je došla iz Beograda, igrom sudbine.

– Tu sam upoznala svog supruga Zorana i ostala. Ovde sam pokušala da nađem neko zaposlenje, ali bezuspešno. I tako, u stalnom razmišljanju šta bih mogla da radim, došla sam na ideju da čuvamo koze. Moj svekar je imao malo stado ovaca, Međutim od njih, sem jedno dva jagnjeta godišnje, nismo ništa imali, a hraniš ih i čuvaš cele godine – priča Jelena za sajt Agrosmart.

Kako sama kaže, nabavila je literaturu o gajenju koza i proizvodnji sira i edukovala se sama koliko god je to bilo moguće. Zatim su rasprodali ovce i u maju 2017. godine kupili svojih prvih 10 koza.

– Uzeli smo koze sanske rase, samo zato što su suprugu i meni bile lepše, krupnije i mirnije za čuvanje. Ljudi često ulaze u rasprave oko mlečnosti između sanskih i alpskih koza. Ja, lično, mislim da tu nema pravila, već da je do genetike svakog grla pojedinačno i načina ishrane – objašnjava Jelena.

Danas, svi članovi porodice (deka, baka, suprug i Jelena) su angažovani u obavljanju poslova oko koza. Organizacija je jednostavna i praktična. Deda hrani i poji koze dok su kod kuće, suprug i baka se menjaju oko ispaše, Jelena je zadužena za mužu i pravljenje sira, a deca pomažu – svima.

Njihova farma je mala, shodno njihovim mogućnostima. Trenutno imaju oko 20 koza na muži, ali im one donose zaradu zahvaljujući Jeleninoj organizaciji, dovitljivosti da iskoristi okolnosti u kojima se nalazi i ništa manje važno – slozi porodice.

Kako Jelena objašnjava, koze su na ispaši dokle god vremenski uslovi to dozvoljavaju. Pored toga, deda im nakosi trave pre podne do puštanja na ispašu. Uz to, dobijaju i zob prilikom muže. U periodu godine kada nisu na ispaši dobijaju livadsko seno, lucerku i opet zob.

Ivanovići hranu za koze proizvode sami.

– Oko 800 bala sena moramo da spremimo za zimu. Nemamo puno zemlje i deo uzimamo u zakup. Zatim, dešava se da je sušna godina, da ne možemo sa tih površina da proizvedemo dovoljno hrane za koze, pa moramo da dokupimo. Zato, prilikom planiranja, uvek morate uračunati i vanredne situacije – objašnjava nam Jelena.

Ivanovići prerađuju kozje mleko u razne mlečne proizvode, prvenstveno sir. Pored toga, prodaju jariće i svi su im unapred rezervisani.

– Dnevno namuzem i obradim oko 50 litara mleka. Što se tiče samog procesa sirenja, najbitnija je higijena i tu se najviše vremena potroši. Samo sirenje ide lako, kada znate šta radite – objašnjava Ivanović.

Jelena pravi mladi i stari (prevreli) kozji sir, sir za grilovnje, krem sir, kačkavalj. Naravno, uvek su dostupni mleko i surutka. Kajmak ne odvaja. Svi sirevi su od čisto kozjeg mleka, sem krem sira u koji se dodaje kravlja pavlaka. Ni jedan mlečni proizvod, pa ni mleko nemaju šmek zbog koga ljudi često imaju averziju prema kozjim proizvodima i to je nešto na šta je Jelena posebno ponosna.

Ivanovići svaki drugi vikend svoje proizvode voze za Beograd. Tu na scenu stupa Jovanina mama.

– Na dan puta, sir se pakuje za svakog kupca posebno u plastičnu ambalažu koju kupujemo. Sir odnesemo kod moje mame na Dorćol, kod nje ima poseban frižider samo za naše proizvode. Onda se kupci čuju sa mojom mamom i dogovore kad je kome zgodno da preuzmu porudžbinu – objašnjava Jelena svoju organizaciju prodaje.

Ivanovići imaju stalne mušterije i već su uigrani sa njima. Svaka tura se rasproda. Ljubitelji kozjeg sira ih pronalaze preko Fejsbuka, gde imaju svoju biznis stranicu, a aktivni su članovi različitih Fejsbuk grupa.

Jelena kaže da je i ovako mala farma isplativa, ako se ne računa ljudski rad.

– Probali smo da napravimo kalkulaciju, ali nam to nije pošlo baš za rukom. Ne znam kako bih naplatila sate i sate svih nas na njivama, na farmi, u radionici. Mi proizvodimo hranu. Ona bi onda bila preskupa i nikome ne bi bila dostupna. Ovo nije samo naš problem, ovo je problem gotovo svih malih proizvođača – objašnjava Jelena.

Za kraj, Jelena je dala savet ljudima koji žele da počnu da se bave kozarstvom, a to je da prvo ispitaju tržište u svojoj blizini, kakva je potražnja i za čim.

– Jako je bitno da se ne zaleću odmah na veći broj grla. Uvek je pametnije krenuti sa manjim stadom, videti da li si uopšte za to. Moraš naučiti da živiš sa kozama i da radiš oko njih. Moraš razumeti njihovo ponašanje, prepoznati različite situacije. Stočarstvo je dinamičan i naporan posao, gde nemate ni jedan slobodan dan u godini. Kvalitetan proizvod se ne pravi o čas posla, morate imati strpljenja za pokušaje i promašaje. Na kraju, kada dođete do kvalitetnog finalnog proizvoda nije lako prodati ga, morate stalno biti aktivni u prodaji. Koze daju po 2-3 jareta, te lako i brzo možete proširiti stado, ako se pronađete u ovom poslu – zaključuje Jelena.